- други део -


КОМУНИСТИЧКА АКЦИЈА ПО СТУДЕНТСКИМ ДОМОВИМА

Изнећемо акцију комуниста по студентским домовима.

Комунисти су се домогли превласти и у ДОМУ СТУДЕНТКИЊА "Краљица Марија" благодарећи подршци универзитетских власти. И ове, као и прошлих година, ту се врши духовни и физички терор над студенткињама, па се чак и штеди и на храни, да би се одвајала средства за "шпанске добровољце". Студенткиње су примораване да плету црвене рукавице, џемпере и чарапе, за те "ДОБРОВОЉЦЕ" (КОЈИ СУ, УЗГРЕД БУДИ РЕЧЕНО, ДОБИЈАЛИ ДОБРЕ ПЛАТЕ ОД ЦРВЕНЕ ВЛАДЕ ) оним студенткињама, које нису хтеле да преко ноћи излазе "са друговима марксистима", прети се избацивањем из Дома. Дакле, средства комунистичке пропаганде увек су бестидна и перфидна.

И У СТУДЕНТСКОМ ДОМУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I, стање је слично. То најбоље показују демонстрације од 14. децембра 1939. г., када из тога Дома врве комунистички курири на све стране, извежбани за рад на терену. Чланови управе "Академског клуба", стално су били у приправности, обучени и спремни да побегну, док су њихови млађи другови – наивни, несвесни и заведени, излазили на улицу и тамо страдавали нападајући каменицама полицију која је била послата да растури демонстранте и направи ред. Племенити Узвишени Дародавац завештао је дом да се у њему васпитају у моралном и националном духу и у исти мах економски и социјално обезбеде студентске генерације. Сиромашни студенти добили су кров над главом, добру храну и потпуну опскрбу да би им се на тај начин обезбедило несметано напредовање у науци, како би могли ићи у живот и постати корисни чланови друштва.

У Студентском дому у последње време завладао је, међутим, један анационалан дух који утиче разорно на васпитање академске омладине у дому. Студенти у дому подлежу том деструктивном духу и тероришу све друге који неће да се потчине вођству оних студената који комунистички дух сеју међу својим друговима. У дому налази око 500 студената своје уточиште. У дому све тероришу тзв. "Академски клуб у Студентском дому" у чијој се Управи налазе познати марксисти. То су претседник Академског клуба Мирко Пејатовић, ст. технике, Љуб. Филиповић, бивши претседник клуба, Раде Мирковић, студент технике и спикер на "Радиу" Студентског дома, Љубомир Вељковић, студент технике, бив. секретар Клуба, Баја Секулић, студент права и "Комесар за исхрану", Љубомир Нешић, студент права и претседник Дебатног клуба, Ратомир Журић, студент технике и Миленко Ђуровић, дипломирани правник и секретар Студентског дома.

У рукама тог Академског клуба налазе се конци свевелике комунистичке студентске акције. Њиховом вољом уклоњена је биста Краља Александра И са свог почасног места у Аули дома на једно забачено место где обично стоје кофери судената када се усељавају у Дом. На чудан начин нестале су и слике Њ. В. Краља и чланова Краљевског Дома, из велике трпезарије. Тек на енрегично заузимање и захтев националних студената оне су после месец и по дана враћене. Управа Академског клуба захтева од Управника да се студенти примају у дом само по њиховој сагласности, а дешавало се да се неки национални студенти из дома и уклоне. То јој је чак и полазило за руком. Њихова сагласност омогућава пријем у дом и самих служитеља.

На годишњој скупштини Академског клуба наговештавало се да ће "патентирани националисти" бити отстрањени из Дома и да ће ове године дом постати потпуно студентски, т. ј. комунистички, јер ће Академски Клуб у пуној мери учествовати у пословима Управе Дома и ликвидирати све оне који сметају да Дом постане потпуно наш.

За време ручка у великој трпезарији употребљава се мегафон за давање политичких вести и "информација" из спољне политике. Наравно да су те информације потпуно у комунистичком духу. Тај апарат, спојен са микрофоном, ношен је по многим политичким зборовима и помоћу њега је вршена агитација у корист повратка у земљу југословенских комуниста који су се добровољно борили на страни црвених у Шпанији. Преко тог микрофона тражили су повратак за све политичке и војне осуђенике и преко њега су убациване међу студенте пароле о "миру" "и нашој неутралности наслањањем на највећу словенску змељу: СССР." Преко тог истог микрофона оштро се критикује став Француске и Енглеске, које државе називају империјалистичким и које су изазивале данашњи рат иако су ти исти студенти, марксисти, још пре неколико месеци вршили пропаганду за један "превентивни рат" против национал-социјалистичке Немачке. Преко тога истог мегафона они су за време обеда претили свим оним студентима националистима који су вршили упис својих другова за одлазак за поклањање Блаженопочившем Краљу на Опленац, називајући их провокаторима. Чак су повадили и гвоздене шипке из својих кревета, да се на тај начин разрачунају са онима који желе да иду на Опленац, али застрашени и изненађени импознатним бројем ходочасника (било их је преко 150) који су упркос те њихове претње отишли на Опленац, морали су одустати од те намере.

Национално исправни студенти названи су са поменутог мегафона "финским плаћеницима". Само ово се више није поновило јер су и сами увидели да су тиме сасвим прекардашили. Преко мегафона објављују такође почетак и свршетак штрајкова које приређују комунистички "Акциони одбор стручних удружења", као што објављују и скупљање прилога "за народне борце и дивове са Ебра и Гвадалахаре" – добровољце црвене Шпаније итд.

Интересантан је њихов начин скупљања прилога. Наиме, благајни Дома враћају се купони за храну и за сваки купон благајна исплаћује по 10 дин. Неисплаћивањем тих 10 дин. при повратку бонова приморавају, да им и они који их не трпе даду прилог. Сада се ово скупљање пренело и на прилоге за "затворене другове", а најзад и за рањене приликом последњих комунистичких демонстрација. Чланови "Акаде. клуба" такође су, у заједници са илегалним одборима "за одбрану земље" и "Радним одбором омладинских генерација", суделовали у стварању "Студентског добровољног батаљона", познатог по певању совјетских маршева и комунистичких песама: "Ланци нам се кују клети", "Створићемо новога човека" и др.

Приликом славе Дома, 1. децембра, при певању химне, нису чланови Акад. клуба хтели да се дигну са седишта и тек на енергичну напомену свештеника почели су лењо да се дижу, један по један мрмљајући "Првокација, провокација". Па и када су се дигли шкрипали су столицама како би саботирали певање химне.

Посебно поглавље о раду марксиста у дому и њиховоме "Акад. клубу" заслужују њихове "зидне новине" које уређује позната "Културна секција" овога клуба. У њима је изнето све оно што интересује наше левичаре: живот и рад шпанских добровољаца, критика националних студената, напади на Француску и Енглеску. Говори се о "најсрећнијој, најбогатијој, најсилнијој земљи на свету", а која је и највећа "словенска земља": најзад се пропагирају познате комунистичке пароле и напада власт и уређење државе.

Недељу дана стајала је у Аули објава којим је Управа позивала "све" студенте да пристуствују утакмици између Б. С. Ц. К-а и Б. У. С. к-а од које је чист приход "намењен добровољцима републиканске Шпаније који се налазе по концлогорима у Француској и Шпанији". Објава је била без управниковог параграфа, као и већина њихових објава, али ни овај се није нашао пробуђен да је уклони и поред тога што му је скренута пажња. Националисти, међутим, не смеју ништа без Управниковог параграфа да изнесу, иначе би били строго кажњени.

Чланови Управе "Акад. клуба" су интелектуални и морални кривци за последице многих нереда. Врло је интересантна и важна чињеница, да је више од стотину лица (највећем броју студената) која не станују у дому нашло у њему уточиште, од када их је полиција приликом демонстрација потисла. Чак су и рањенике тамо превијали, па их онда кришом кућама слали. Господина управника, разуме се, тада нигде није било.

Поред све физичког и душевног терора, који спроводе филокомунисти у дому, чињеница је да гро студената ипак није са њима. Само неколико цитата из годишњег извештаја Академског клуба потврдиће то:

".... Он (дом, прим. Уред.) још је увек пре све друго него једна заједничка кућа где живи 500 младих интелектуалаца, који имају исте циљеве, исте интересе и у животу и на универзитету." (стр. 1)

".... Управа Академског клуба бавила се одржавањем састанака, приређивањем предавања и издавањем зидних новина, АЛИ У ТОМЕ НИЈЕ НА ЖАЛОСТ МНОГО ПОМАГАНА." (стр. 3)

"... Гро студената није још на висини оне улоге коју треба да има у дому." (стр. 3)

Од новина и часописа читаних у читаоници Клуба извештај нарочито истиче:

"Нову Ријеч", "Нашу стварност", "Живот и рад", "Младу културу", Уметност и критику", "Израз" и "Студент" (стр. 6). Дакле, све часописе са марксистичком или масонском тенденцијом.

Од нарочитог је значаја у поменутом извештају још и ово:

"... Треба се надати да ће ускоро доћи време када ће сви домци једнодушно радити на међусобном културном изграђивању, када неће остати ни једна снага неискоришћена, ниједан сат времена упропашћен, кад неће бити ниједног непријатеља конструктивног рада." (стр. 8)

Како изгледа такав "конструктивни рад" и такво "културно изграђивање" које замишљају главни актери Академског клуба у Студентском дому, видело се у свима досадашњим студентским манифестацијама, почевши од стварања Добровољачког студентског батаљона, од одласка на фронт црвених у Шпанију, па све до бруталног ометања комеморације адмиралу Гепарту, и до нападаја на универзитет због прославе 1. децембра и последњих уличних демонстрација 15. децембра.

Дом је стварно најјачи центар акција, наших маркистички настројених студената. Ту се, нарочито међу млађим студентима, изграђује идеологија марксизма. Једна група националних и неутралних студената поднела је одавно управнику дома г. проф. Кашанину правила за образовање новог Националног клуба, али одобрење за рад није дато. Тако су чак и они неопредељени студенти приморани да пођу за "већином" немајући другог снажног упоришта за своју економску и национално-културну делатност у дому. А да апсурд буде још већи, студенти морају да плаћају и чланарину за једну акцију са антидржавним тенденцијама, пошто морају да буду чланови "Академског клуба".

1940. год., 21. јануара студенти комунисти поново су одржали, уз дозволу универзитетских власти, Општи "студентски одбор" ради, како то они кажу, "решавања горућих студентских питања".

Организација овог збора је иста као и иначе, али ипак сада је било и нечег новог. После трогодишњег примирја на Универзитету, између комуниста и универзитетских власти, сада комунисти нападају ову власт јер "Ректор није више њихов Ректор". То је зато што овај није изашао у потпуности неким њиховим захтевима у сусрет. Као и обично пре збора продавали су забрањене брошуре, књиге и слике, "дивова са Гвадалахаре" који су изгледа заиста "решили" судбину света на "обалама Ебра и пред вратима Мадрида", али уједно и своју, јер су пали борећи се против шпанског народа у његовој Отаџбини. Продавали су слике и оних који су у нашој земљи настрадали благодарећи сопственим методама насиља и терора. Такође су скупљани и прилози, нарочито за "правну заштиту" т.ј. за помагање оних који су дошли у незгодну ситуацију борећи се против интереса сопственог народа и Отаџбине. Биле су распрострте велике слике комунистичких саботера, а у средини код постоља велика табла: слика пок. Ректора Драгослава Јовановића, њиховог "највећег заштитника", како су га називали.

На улазу вршило се претресање, у чему су се нарочито истакле хистеричне комунисткиње. Пре почетка говора отпевана је позната комунистичка песма. Збору су присуствовали као представници Унив. власти прфесори г. Д-р Божа Марковић-млађи и Д-р Јован Ђорђевић, познати комуниста.

Први од говорника био је делагат високе економско-комерцијалне школе, који је саопштио "радосну вест" изваливши једну и за комунисте крупну лаж: да Уједињена студентска омладина добија 2.000 нових чланова из његове школе, свакако се уздајући у слабо памћење својих другова, КОЈИ СУ САМО ПРЕ НЕКУ НЕДЕЉУ НА ЗВАНИЧНОМ МЕСТУ МОГЛИ ДА ВИДЕ И ДА СЕ ЛИЧНО УВЕРЕ ДА ЈЕ ЛЕВИЧАРСКА ЛИСТА ДОБИЛА САМО 235 ГЛАСОВА. Говорник је овај проблем лако решио: додао је само нулу.

Говорници су се обарали: на владу, на националне партије из опозиције, на демократе и земљораднике, на једног православног епископа и Папу, на националне студенте и на њихове организације, на "Св. Саву". Нарочито се обарају на "Збор" и Љотића, нападају оштро Управника студентског дома, овом приликом не из тактичких разлога. Величају при томе Совјетски Савез као заштитника малих народа, заборављајући јуначку Финску – "њен велики снег", који је изгледа "много сметао" красноармејцима. Шаљу телеграме зараћеним државама и то у врло оштром тону. Природно је, да представници универзитетских власти седе на својим седиштима и не мрдају.

За време паузе читају се поздравни телеграми упућени "народним борцима". Највећи аплауз ори се поводом телеграма упућених од "непознатих металских радника" и од "Крагујевачке омладине". Вероватно зато што се у њима подвлачи захтев за савезом са СССР. Најзначајније је, да је донесена резолуција примљена без приговора. У њој се, "на основу свестране анализе међународне ситуације" каже, између осталог (у тачки 5):

"ДА ЈЕ АКЦИЈА СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА У КОРИСТ ФИНСКОГ НАРОДА И ФИНСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ РЕПУБЛИКЕ ПРОТИВ ТЛАЧЕЊА И ИЗДАЈНИКА ФИНСКЕ, ПРОТИВ ТАНЕРА, МАНЕРХАЈМОВИХ БАНДИ, ДРАГОЦЕН ДОПРИНОС СТВАРИ МИРА.

Из садржине ове декларације открива се зла намера комуниста, који под видом решавања "горућих студентских питања" несмотрено залазе у разматрање проблема из области спољне политике у овој тешкој међународној ситуацији. Нити су студенти Београдског универзитета због нашег спољно-политичког става угрожени у својој егзистенцији и напредовању на Универзитету, нити имају легитимацију да на својим зборовима дају правац спољној политици државе.

И поред многих својих одржаних зборова, конференција и комеморација, у пролеће 1940. г., комунисти ипак осујећују скупштину за студентски "Аеро-клуб", на Техничком факултету. Ни тада, иако су насилно провалили у зграду, од њих нико не бива кажњен.

6 априла, за време часа г. Буријана, комунисти су покушали да опет одрже неку комеморацију. Стари професор се том успротивио, али студенти силом прекидају предавање и физички избацују професора из сале.

7 априла ипак се одржава скупштина "Аеро-клуба", на Техничком Факултету. Националисти побеђују на свим линијама и акламацијама. Комунисти помогнути нечлановима па чак и радницима, покушавају да продру у зграду, при чему опет употребљавају боксере и мотке, али их националисти предвођени Зборашима, жестоко одбацују. Даље испаде решава полиција која блокира Факултет.

Све нападно оружје које је код комуниста нађено, предато је универзитетским властима. Природно, ни тада нико од нападача није кажњен. Тада је са скупштине Аеро-клуба први пут са Универзитета, после толико година, од стране студената послат поздравни телеграм Краљу и отпевана Државна химна.

9 априла, на Правном факултету одржан је "Конгрес студената Југославије" (али не и Краљевине), који је био у ствари смотра комунистичких делегата, за коју је "Југословенски студент" – орган националних студената, од 16. априла 1940. донео чланак:

"ОСВРТ НА ЗБОР СТУДЕНАТА ЈУГОСЛАВИЈЕ"

У Београду на Правном факултету отпочео је 9. о. м. заседање Конгреса студената Југославије (Не "Краљевине Југославије", јер тако не стоји ни на једном рекламном плакату по факултетским аулама). О заседању и раду тога Конгреса донела је извештај и наша дневна штампа која је поред програма, успела да забележи да је на Конгресу узело учешће "преко 3000 студената из целе земље" – иако сала није могла да прими ни приближно толико.

Што је то све забележила наша информативна штампа није за чуђење, када се зна да су извештачи – сарадници студенти левичарски оријентисани који су и сами узели активног учешћа на том конгресу. Исто тако забележено је да су конгресу присуствовали студентски делегати из Загреба, Љубљане, Скопља и Суботице, као и то да су на конгресу "прочитана писма и телеграми омладине из целе змеље у којима се топло поздравља омладинска акција за мир, хлеб и слободу малих народа".

Овакво брижљиво писање неких виђенијих листова са таквим пропагандистичким циљем може се протумачити као жеља за ублажавањем комунистичког пораза на Техничком фкаултету 7. о. м. приликом скупштине Академског аеро-клуба, који је сензационално и радосно одјекнуо у свим патриотским и добронамерним престоничким круговима. Овакво писање наших дневних листова има истовремено за циљ да ублажи многе комунистичке бламаже и да међу студентском омладином поновно подигне пропали углед Акционог одбора студената који је већ годинама аранжер свих недаћа престоничког свеучилиштва.

Што се тиче самога збора и његовог пословања, оно није нарочито интересантно с обзиром да су говорници разматрали и расправљали о темама у оквиру најчистијих левичарских концепција и марксистичких схватања која се понављају на свима њиховим зборовима.

Конгрес је одржан у сали бр. 63 Правничког факултета која није у стању да прими 3000 студената. По најобјективнијим проценама конгресу није присуствовало више од 700 студената, од којих је добар део дошао из најобичнијег куриозитета као што се то често догађа на левичарским манифестацијама. По подне број присутних студената био је још много мањи.

На конгресу су учествовали делегати из Загреба. Постављамо једно питање: ко су били ти делегати када се зна да већина студената у Загребу припада ФРАНКОВЦИМА, а да су национални загребачки студенти далеко од све помисли да шаљу своје делегате на левичарске скупове? Значи, ти делегати су такође КОМУНИСТИ.

Исто тако је и са Љубљанским делегатима, ШТА ВИШЕ, СТУДЕНТСКИ КЛУБОВИ ЉУБЉАНСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА "ЕДИНОСТ" И ДРУГИ, КОЈИ ПРЕДСТАВЉАЈУ ОГРОМНУ ВЕЋИНУ ЉУБЉАНСКИХ СТУДЕНАТА, НЕКОЛИКО ДАНА РАНИЈЕ ДОНЕЛИ СУ РЕЗОЛУЦИЈЕ У КОЈИМА СЕ ИЗЈАШЊАВАЈУ ПРОТИВ ПОМЕНУТОГ КОНГРЕСА. Значи и Љубљански делегати су КОМУНИСТИ.

Што се тиче Бугара и њихових делегата, не желимо овом приликом да расправљамо како би се избегле евентуалне компликације. Али задржавамо право да се на те њихове, "делегате" као и на њихов живот уопште у нашој земљи осврнемо ускоро једним посебним написом.

И тако, у једнобројној и мртвој атмосфери текло је заседање овог конгреса који су красиле разбарушене главе и црвени шалови......

Победа националиста на изборима за Аеро-клуб, а нарочито јачање и успеси студената Збораша, није комунистима никако дало мира. Јавно су говорили и претили, па и приликом последњег конгреса, да они "ово неће и не могу да трпе и да ће они који су ову националистичку победу организовали бити ликвидирани".

Једва је прошло девет дана на миру, и већ 16. априла комунисти су на Техничком факултету физички напали двојицу националних студената. Напад је врло незгодно прошао за комунисте, иако су били многобројнији. Доцније груписање комуниста и њихове претње изазвале су националисте пред факултетом, те је дошло до великих физичких сукоба. За време сукоба комунистима су дошла појачања радника која су осула паљбу каменицама, чак и на присутну публику. При томе је дошло и до пуцања.

Не чудимо се, што комунисти све своје снаге напрежу да се одрже на Универзитету. Указивали смо толико пута да су код нас, у недостатку широких пролетерских маса, а због сељачког малопоседничког карактера земље, комунисти наменили улогу мотора револуције нашој младој интелигенцији, недоученој, политички незрелој, а материјално слобо обезбеђеној.

Ни том приликом универзитетска власт није стала на пут комунистичкој разорној делатности, што свакако има врло тешких последица за државне и националне интересе. Ту помињемо само дозволу универзитетских власти, да се на Универзитету одржи "Конгрес студената Југославије" а да о другом и не говоримо.

Маја месеца комунисти су одржали читав низ конференција, на којима истичу своје старе захтеве, врло познате по својој бесмислености. 8. маја објављују једнодевни штрајк који је био очигледно политичке природе и у вези са штрајковима радника у фабрикама авиона, зидарских и фотографских радника, о чему је "Радио-дом" сам јавио.

Конференцији на Техничком факултету присуствовали су радници штрајкачи фабрике "Рогожарски".

На факултетима комунисти самовољно претресају студенте, долазећи ко зна по који пут у сукоб и са кривичним законом.



САВЕЗ СТУДЕНТСКЕ ОМЛАДИНЕ

Истих дана, групе студентата из "Уједињене студентске омладине" састављају "Савез студентске омладине".

То је нека нова врсте студентско-демократско-левичарско-замљорадничког народног фронта.

Заиста, када ли ће се и од чије стране, већ једном стати на пут у деловању разорних левичарско-демократских елемената?

О томе, ко води наше "напредне" и "народне" студенте најбоље говори овај чланак који је изашао у "Југословенском студенту" бр. 3 од 2. маја 1940. г., као и имена која смо извели испод њега.

"КАМУФЛИРАНА РЕАКЦИЈА НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ.

Оно што изазива огорчење националне омладине у вези са роварењем комунистичке мафије на Београдском универзитету није само у чињеници што је она комунистичка, него и у сазнању да се под том комунистичком маском камуфлира НАЈЦРЊА СОЦИЈАЛНА И НАЦИОНАЛНА РЕАКЦИЈА У НАШОЈ ДРЖАВИ. Сударајући се са комунистичким фронтом на Универзитету, ми се сударамо са оним истим реакционарним снагама које су стојале на супрот нашим борбама за политичко ослобођење народа, за социјално ослобођење нашег сељака и за победу мисли јединства народа и Отаџбине над партикуларистичким, регионалним осећањима и расположењима. Када су наши очеви проливали крв и давали животе против те реакције, нису ни слутили да ће она једног дана, под комуничком фирмом, политички и брахијално запосести највише духовно огњиште у Отаџбини – Београдски универзитет. СИНОВИ БОСАНСКИХ БЕГОВА АГА И АГИЦА, данас студенти Београдског универзитета, оденули су у комунистичку одору, исту ону атавистичку мржњу на Србина и Српство, са којом су њихови очеви пратили борбу против српског кмета, када се овај борио да учини крај вековноме социјалном и националном ропству, да стера са гувна беговске и агинске чибуке и да образ и част своје породице и "једрих влахиња" сачува од необуздане похотљивости варварског феудалца. Она мржња тих комунистичких агица и бегчића са којом дочекују све што је национално и напредно, само је свестан израз мржње, његових феудалних предака, и сви султани, од Фати-Мехмеда до Абдул-Хамида, ближи су срцу тих младих реакционара од једног националног живота који је никао из социјалне и националне борбе поштеног сељака.

"Босна Босанцима", парола тих комунистичких агица, иста је она коју су недавно прокламовали бањалучки бегови и аге тражећи преко револуције да се врати стање од пре аграрне реформе.

Њима уз бок стоје АУТОНОМАШИ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ. То аутономаштво, које у себи крије прижељкивање једног реакционарног времена кад су се све напредне мисли и социјална стремљења гушила заповедима "испод бријеста", један од оних реакционарних и назадњачких елемената који покушавају да се афирмишу кроз комунизам.

Трећи елеменат реакције, који даје са прва два одлучну динамику наслеђене мржње комунистичкој борбености на Београдском универзитету јесу – МАКЕДОНСКИ аутономисти. Један део наших јужно-србијанских студената, који су заборавили своје истинско порекло, дошли су на мисао да у срцу Београда, на његовом Универзитету свију гнездо МАКЕДОНСКЕ ПРОПАГАНДЕ.

И та најцрња од свих рекација скрила се под плаштом комунизма на Београдском универзитету. У Београду ти дејци проповедају комунизам а у Јужној Србији сеју мржњу на Србе и Српство.

Додајте том великом букету реакције и синове београдских ратних богаташа, синове крагујевачких, сарајевских, бањалучких и других газдурина, те "револуционере" који грме на постојећи капиталистички поредак уживајући у исто време перверзно све његове привилегије, онда ћете добити социолошки пресек комунистичког фронта на Универзитету у Београду. У њему делају и национално и социјално и политички назадњачке снаге, и из атавистичке мржње тих рекационарних елемената на све оно што претставља национализам у општем социјалном и политичком прогресу, црпе тзв. комунистички фронт Београдског универзитета главну борбену снагу.

Сматрали смо за потребно да изведемо на чисто питање тзв. комунистичког фронта на Београдском универзитету. Да знамо с киме имамо посла и с киме се боримо: С НАЈЦРЊОМ СОЦИЈАЛНОМ РЕАКЦИЈОМ И НАЗАДЊАШТВОМ.

Тако "Југословенски студент" а ми још и следеће:

Овим бандама можемо да додамо још жидовску мафију на Београдском универзитету. Синови оних који већ деценијама пију крв на памук нашем народу и богаташке синове наше средине, синове министара, посланика, трговаца, татица на високим положајима и са дубоким цепом, којима ваљда социјално осећање "буде" њихове љубазнице, лакеји, бела кафа у кревету, грог, ликер, коктели, покер и друге пролетерске ствари као дансизи, барови, бање, море.

У летку који је издала "Уједињена студентска омладина" комунистичко-демократска на Београдском универзитету, видимо да углавном фигуришу баш они комунисти који су имућни а не "сиромашни" и "социјално необезбеђени студенти. Ево из тог летка неколико имена која документују ову нашу тврдњу.

ОЛГА и ЂУРА НИНЧИЋ, сиромашна деца нашег велеумног министра Нинчића, Милица Сарић "сиротица" из Београда, Момчило Смиљанић син имућног инж. Смиљанића; Десанка Вуњак ћерка богатог трговца Вуњака; Вера и Милош Касапић дечица једног вишег чиновника: Слободан Тузлић син сопственика дрваре; Пера Марковић, секретар и рођак министра Лазице Марковића; Оливер Минић, синчић "сиротог" власника хотела "МАЖЕСТИК" у Београду; Бранко Златарић, син добростојећег генералног секретара Савеза српских земљорадничких задруга (иначе Хрват), Милован Матић, богаташ; Мирко Трифуновић, син бившег бана; Војислав Богатић, син трговца Богатића; Драгослав Боговац, син богаташа Боговца, Миодраг Јовић, богаташ из Власотинаца; Милева Ђерић, кћерчица преседника суда, Дивна Алексић, кћи посланика Алексића; Михајло Смиљанић, син попа Смиљанића из Равни; Добривоје Симић, чедо богатог трговца; Бесаровићи Здравко и Јован, такође дечица "сиротога тате"; Ненад Младеновић, син индустријалца из Пирота; Мирка Вучићевић, опет "богаташко сироче"; Зоран и Младен Виторовић, Бранислав Барјактаревић, Разуменка Петровић, Првослав Васиљевић, Владислав Ротајац, Дедијер Владо, све деца "сиротих" родитеља; син београдског трговца Станковића; Бакотић, кћи управника болнице и помоћника министра Д-р Луја Бакотића; Пламенац Марко, чедо бившег Црногорског министра претседника; Душан Месаровић, Драшко Стефановић, Александар Финц и Кениг синчић Др. Кенига све "сиромашна" дечица; и многи други исти такви.

Да би смо деловање комуниста у нашој средини, а поглавито на универзитету још боље осветлили, дајемо извод два комунистичка летка која су потписали и поменути:

Први би летак био: Против рата! За слободу, демократију и равноправност народа! За аутономију Босне и Херцеговине!

Између осталог, они ту веле и овако нешто:

"...... Својим доласком на Карпате спасила је (Совјетија - прим. ) Балкан до сада од увлачења у рат, док се ово клање сваким даном пооштрава, напредни и свесни борци у Немачкој, Француској и Енглеској воде борбу против овог страшног рата, противу влада које су увукле народе у овај рат...."

".... наша је народна и света дужност..... да се боримо са Савез балканских народа са наслоном на Совјетску Русију"..... (летак босанско-херцеговачке омладине од 1-XИ)-1939.)....."

Између осталих потписника овог летка нарочито се истичу и ова имена:

Зон Паула, Фелдбауер Фриц, Леви Бенцион, Самоковлија Ела, Фурхт Павле, Романо Беја, Горски Феликс, Папо Ели, Гаон Ида, Абинун Мориц, Алкалај Јозеф, Форстингер Хинко (из Сарајева), Папо Естера, Папо Јаков (из Вишеграда); Алтарац Мориц (из Мостара); Ђорђе Пајо (из Требиња); Ролингер Леополд и Ајзенбрух Аколер (Тузла); Папо Мориц (Брчко); Парера Изидор, Бобар Војин, Каукал Јосип, Хајан Худита (Бјељина); Капор Момир, Маџар Иван, Калсембер Душанка, Пшибик Љерка, Колак Рудолф, Штерн Ерих (Бања Лука); Леви Ото, Атијас Давид, Шолц Роберт, Кавезон Соломон (Бихаћ); Хирш Алојз, Салом Данко, Алтарац Верто (Травник) и други.

Други потписници овог летка поред неколико Срба, поред којих доминира име Вере Црвенчанин ст. технике која је кћи једног нашег генерала ( и које се отац, како чујемо, одрекао), јесу углавном синови оних којима је аграрна реформа угрозила беглучка и агинска имања на којима је српска раја аргатовала и пребијала кичму у напорном раду, па да јој ипак очеви ових потписника насилно узму колико им је год воља од њихове замуке. Ево их:

Беговић Махмуд (Бања Лука), Курбеговић Мидхад, Рустембеговић Фахрудин (Сарајево), Фазлагић Масуд, Шахинпашић Хилмија (Рогатице), Рашикадић Сулејман (Горажде), Карахасановић (Син министра Карахасановића), Алајбеговић Мустафа Енес (Фоча), Мехмедагић Мукадим (Мостар), Пашић Шефкија и Нусрет (Невесиње), Мухарем Агић, Азабагић Сулејман и Теуфик, Мехмед Пашић Алија (Тузла), Хрустанбеговић Зијах (Зворник), Хаџибеговић Абдулах (Власеница), Ибрахимбеговић Џевад, Смајилагић Хајрудин (Бања Лука), Бушатлија Махмуд и Сабахудин (из Бугојна), потомци турског силника и крвника сироте српске раје.

Други комунистички летак је: Писмо политичких затвореника Београдским студентима – народној, антифашистичкој студентској омладини у Београду у коме између осталог кажу и ово:

"... Ми смо још 1931. године са највећим одушевљењем примили вест о вашим демонстрацијама против Петра Живковића...

"... са истим таквим одушевљењем и осећањем најтоплијих симпатија примили смо доцније вест о вашем штрајку 1932. год. о вашој антифашистичкој акцији 1933...."

"..... о борбама у којима је пао друг Срзентић, о вашем штрајку 1936. год., поводом којега је погинуо друг Мариновић, о вашој сјајној акцији 1936. год. за помоћ нама који смо се налазили у штрајку, најзад о оним величанственим демонстрацијама које сте извели приликом доласка министара Ћана и Нојрата...."

"...... На тај начин је студентска антифашистичка омладина Војводине, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, Босне и Херцеговине, Косова, Санџака и Србије, показала своју највећу љубав и оданост своме народу ИЗ КОГА ЈЕ ИЗРАСЛА као и своју непоколебљиву вољу да се до краја бори против душмана...

У то име, ми Вам и овог пута шаљемо наше пламене антифашистичке поздраве!...."

Поред неколицине осталих потписника следују и ова "народна" имена:

Павле Пап, А. С. Мартон, Хегедуш Јосип, Самуило Мајер, Соломан Леви, Дамас Седмах, Антон Календео, Моша Пијаде, Отокар Кершован, Фернерберг Исак, Жидан Иво, Ђерђа Јосип, Кизур Стеван, Селеши Михаљ, Конте Петер, Вериб Золтан, Жеру Јоже, Грос Золтан, Мино Уинов, Миа Анастазов (иначе, Страшимир Анастазовић комунистичко македонски сепаратист), Бранимир Фридман, Нафтали Демајо, Антун Салај, Линцки Др. Леонид, Демајо М. Давид, Бојан Куглер, Штајнбрикер Адам, Серво Михаљ, Фридрих Герл, Конте Вилибалд, Фридрих Рајнпрехт, Исидор Пријон, Петар Грубер, Самуел Иншлихт, Рафаел Батино, Кучера Ференц, Љитран Колобран, Берт Фрањо, Сигмунд Краус, Седеј Рудо, Венигерхолц Конрад, Апих Милан и други.

Према горњим летцима најбоље видимо ко је предводио комунистичке студенте на нашем Универзитету и ко је за рачун јеврејско-бољшевичке црвене Москве вукао за нос масу сиромашних несрећника.

Ето, како Мартони, Папи, Мајери, Леви. Хајде, Селеши, Салаји, Минови, Анастазови, Демаји, Рајнпрехти, Линицки и Венингерхолци шаљу "пламене антифашистичке поздраве" онима који су, дабоме, "као и они" "омладина Србије, Црне Горе, Санџака, Босне и Херцеговине, Косова", онима, који су као они "израсли из овог народа"; Фелбауерима, Абинунима, Алкалијима, Форстингерима, Ролингерима, Ајзенбрусима, Хајонима и Кавезонима. Ове поздраве шаљу им зато, јер су ову земљу стечену брдима костију и потомцима крви правих њених синова растрзали демонстрацијама, штрајковима, крвавим нередима и сепаратистичком и другом пропагандом. Шаљу их зато, што су несвесну масу правих синова ове земље терали у борбу са браћом, са националним студентима, синовима оних који су ову земљу својом крвљу и напорима стварали. Шаљу им зато, јер у тој борби нису падали Салаји, Ђерђе, Алкалаји и Кавезони, него Срзентићи и Мариновићи на страни комуниста. Шаљу им зато, јер се није лила крв Демаја, Цајона и Алтараса, којих ту није ни било, него Алексића, Јањића, Филиповића, Лазаревића, Милића, Хаџи-Поповића, Обрадовића и других, на страни национално свесних студената.

Ето, такви су Баруси, Цимери, Давичи, Алкалаји, Алмули, који су водили и заводили нашу студентску омладину која није била свесна ко су њене вође и наредбодавци.



Социјални проблем нашег студентства и решења која предлажу национални студенти.

Говорили смо о историјату комунизма на Београдском универзитету, а сада да пређемо на питање социјалног проблема нашег студентства и решења која предлажу национални студенти.

Ми смо увек наглашавали да смо националисти. Али наш национализам се не састоји само од форме, он има и своју садржину. Прави национализам је социалан. Он то мора бити иначе би изгубио свој смисао. Садржина правог национализма мора да буде социјална правда, јер без ње нема опстанка ни једној држави, ни једном народу. Наш национализам је проткан социалним нитима и ми као националисти по садржини, морамо да се боримо за социјалну правду у нашој земљи. Као национални студенти борићемо се пре свега за социјалну правду на унивезитету, за побољшање социјалнога стања нашега студентства.

У борби за побољшање социалног положаја студената и за олакшање студија употребљаваћемо само таква средства која доликују нашем академском положају. Али нећемо се ни најмање либити да употребимо пуну оштрицу наше критике на оне који, чувајући своје универзитетске фотеље, немају смисла за разумевање социјалног положаја нашег студентства, (реакционарни професори), нити на оне, који монополишу и својство бораца за побољшање социјалног стања, искоришћавају најсиромашније своје другове за своје прљаве интернационалне, издајничке циљеве.

Живот огромног броја наших студената, нарочито после Светског рата, није ни најмање лак. Због тога се не треба чудити због чега су студенти водили тешку борбу за поправку свога материјалног стања. Мислимо да је познато тешко материјално стање већине наших студената, који су углавном синови нашег сељака, радника, занатлије, чиновника, чије је материјално стање такође у тешком положају. Није ни данас мали број наших другова, особито сиромашних националиста који морају да се баве свим могућим пословима, како би се на неки начин прехранили и заштедели нешто новца – у колико је то могуће – да би набавили макар и половне, папрено скупе уџбенике.

Оваквоме стању криви су не само они који су га омогућили својим нехајањем и неразумевањем за тешко стање студената него и комунисти који су се, захваљујући активној подршци једног дела професора дочепали мензи, домова, фондова, и који су као суверени господари свега тога с једне стране трошили народни новац за издајничку пропаганду, а с друге стране нису дозволили сиромашним националистима да се користе институцијама које су установљене за све сиромашне студенте.

На тај начин огроман број сиромашних студената који неће и којима је испод части да раде за једну туђинску и издајничку мисао као што је марксизам, злопати се без топлог, чистог и пристојног пребивалишта, јадан, го и бос, немогући да се посвети системском раду и учењу.

Наша је дужност и наше је право као родољуба да се боримо за побољшање материјалног положаја наших студената како би се они – ослобођени бриге за обезбеђење минимума своје егзистенције, и ослобођени експлоатисања када морају да купују страховито скупе уџбенике и плаћају високе таксе – несметано могли да посвете науци како за своје лично добро тако и за добро Отаџбине и народа, јер нашој земљи и народу нису потребни политикани, партизани и лењивци него радници, вредни, способни и образовани. Спремни, навикнути на ред и рад. Исто тако нам је дужност да одузмемо монопол старања и мучеништва за социјално добро од студената комуниста, којима је ово само парола и средство а који кроз тај монопол искоришћавају младиће, који необавештени долазе на универзитет.

Да би се побољшао социјални положај студената потребно је извести многе реформе. Ми ћемо овде углавном поменути све што би требало учинити, а други пут ћемо систематски обрадити поједине социјалне проблеме нашега студентства.

1. Треба што пре ОСНОВАТИ ШТАМПАРИЈУУ КОЈОЈ БИ СЕ ПО НАЈНИЖОЈ ЦЕНИ МОГЛИ ШТАМПАТИ УЏБЕНИЦИ. Штампарију треба да оснује сам Универзитет. Из штампарије треба да се сиромашним студентима дају уџбеници бесплатно, а осталим по приступачној цени.

2. Треба ОТКУПИТИ (УНИВЕРЗИТЕТ ИЛИ ДРЖАВА) ДОСАДАШЊЕ УЏБЕНИКЕ од професора који су их до сада написали. И та би мера допринела ослобођењу студената од експлоатације.

3. ПРИСИЛИТИ НАСТАВНИКЕ, ЗА ЧИЈЕ ПРЕДМЕТЕ НЕМА ДОМАЋИХ УЏБЕНИКА ДА ИХ НАПИШУ, иначе, ако не буду хтели или могли, одузети им катедру.

4. ОСНОВАТИ ШТО ВИШЕ ЧИСТО СТУДЕНТСКИХ БИБЛИОТЕКА И ЧИТАОНИЦА које су неопходне за стручно образовање студената.

5. ОСНОВАТИ ПРАВА СТРУЧНА СТУДЕНТСКА УДРУЖЕЊА ПОД ВОЂСТВОМ НАСТАВНИКА КАО ДОПУНУ СЕМИНАРИЈА, А ДОСАДАШЊА УКИНУТИ, јер не служе ни за што друго до за комунистичку пропаганду и слободно агитовање, неометано од власти.

6. УСПОСТАВИТИ СЛОБОДУ НАУКЕ И ПРАВУ АУТОНОМИЈУ УНИВЕРЗИТЕТА, јер само тако ће се омогућити напредак науке и стручно образовање студената. У ту сврху забранити штрајкове, који ометају континуитет у раду и спречавају рад на науци, а уз то су и неакадемско средство борбе. Санкција за повреду слободе науке и аутономије требало би да буде онемогућавање студирања на домаћим универзитетима за студенте, а за професоре одузимање катедре.

7. УВЕСТИ РЕД И МИР НА УНИВЕРЗИТЕТУ, ЈЕР САМО ОНИ ОМОГУЋАВАЈУ НЕСМЕТАНО ОБРАЗОВАЊЕ СТУДЕНТИМА. У ову сврху укинути нелегални Акциони одбор стручних студентских удружења, који је главни иницијатор нереда, штрајкова и туче на Универзитету. Чланове овог требало би за досадашњи њихов рад казнити удаљавањем са Универзитета за свагда. Ради увођења мира и реда требало би забранити и растурање и продају разних забрањених комунистичких едиција која се слободно продају и растурају на универзитету. За прекршиваче предвидети горе поменуте казне.

8. ОМОГУТИТИ СВИМА СТУДЕНТИМА А НЕ, КАО ШТО СЕ ДО САДА РАДИЛО САМО КОМУНИСТИМА, ДА СЕ ХРАНЕ У ЦЕНТРАЛНОЈ СТУДЕНТСКОЈ МЕНЗИ БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА. У ту сврху увести ред у мензи под најстрожим надзором универзитетских власти. Јер мензе служе за исхрану студентима а не као штаб за пропаганду помоћу зидних новина, мегафона, разних слика комунистичких бораца и других, што је до сада био обичај.

9. ПОДИЋИ ШТО ПРЕ НОВЕ ПОТРЕБНЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ЗГРАДЕ И ДОВРШИТИ ШТО ПРЕ ОНЕ КОЈЕ СЕ ЗИДАЈУ.

10. ШТО ПРЕ НАЗИДАТИ НОВИ СТУДЕНТСКИ ДОМ КОЈИ ЈЕ У ПРОЈЕКТУ, јер тиме ће се у многоме олакшати социално стање сиромашних студената. Наравно, он треба да служи само сиромашним студентима и то бесплатно, а уколико буде остало празних места, он може послужити и другим студентима уз ниску цену. Овај дом треба да служи свима сиромашним студентима – исправним националистима, али, да би се омогућио у њему мир, ред и рад, треба прописати такву уредбу за овај дом, да сваки онај ко покуша да га искористи за своје сумњиве сврхе или покуша да терорише остале, било на који начин, сместа буде удаљен и из дома и са Универзитета за свагда.

11. ДА СЕ ПОДИГНЕ НЕКОЛИКО СТУДЕНТСКИХ САНАТОРИЈУМА ЗА ТУБЕРКУЛОЗНЕ СТУДЕНТЕ КАО И НЕКОЛИКО ЧИСТО СТУДЕНТСКИХ ОПОРАВИЛИШТА ЗА ОСТАЛЕ. Овим би се умногоме подигло здравствено стање студената. Лечење и опоравак да буду потпуно бесплатни за све студенте.

12. УКИНУТИ УПИСНИНУ, СМАЊИТИ ТАКСЕ ЗА ИСПИТЕ, СЕМИНАРЕ И ВЕЖБЕ. СМАЊИТИ СЕМЕСТРАЛНУ ШКОЛАРИНУ, А ДА СЕ ИСТЕ ОСЛОБОДЕ ОНИ КОЈИ ПЛАЋАЈУ МАЛУ ПОРЕЗУ. Треба завести прогресивну школарину али с тим, да се поведе рачуна о броју неопскрбљених чланова породице сваког појединог студента.

13. ДАТИ СТУДЕНТИМА ПОВЛАСТИЦЕ НА ПРЕВОЗНИМ СРЕДСТВИМА У ДОБА ДАНА КАДА ИДУ НА ПРЕДАВАЊА. ДАТИ СТУДЕНТИМА 75 % ПОПУСТА НА СВИМ ДРЖАВНИМ ЖЕЛЕЗНИЦАМА.

14. ОСНОВАТИ О ДРЖАВНОМ ИЛИ УНИВЕРЗИТЕТСКОМ ТРОШКУ ЗАДРУГЕ ЗА СНАБДЕВАЊЕ СТУДЕНАТА ОДЕЛОМ И ОБУЋОМ. У ОВИМ ЗАДРУГАМА СТУДЕНТИ БИ СЕ СНАБДЕВАЛИ ОДЕЛОМ И ОБУЋОМ ДОБИЈЕНОМ НА КРЕДИТ БЕЗ ИКАКВОГ ИНТЕРЕСА.

15. ОСНОВАТИ О ДРЖАВНОМ ИЛИ УНИВЕРЗИТЕТСКОМ ТРОШКУ ЗАДРУГЕ ЗА СНАБДЕВАЊЕ СВРШЕНИХ СТУДЕНАТА ПОТРЕБНИМ СРЕДСТВИМА ЗА САМОСТАЛАН РАД (ово би било од огромне користи младим лекарима, инжињерима итд.) Да би се поправило социално стање студената и да би они на тај начин и сами могли корисно да послуже народу, Отаџбини и себи, потребно је све горе наведено извршити до последње тачке. Само тако радећи може се олакшати материјални положај наших студената а у исто време, то је најбољи начин за сузбијање марксизма на универзитету, јер ће се тиме комунистима избити из руке једно оружје којим су они заводили и задобијали студентске масе злоупотребљавајући их доцније за своје противнародне и издајничке циљеве.

Борећи се за горе наведено, ми ћемо се најбоље одужити свом Народу и Отаџбини. И само тако.

Једино национализам, прави и искрени, потекао из убеђења, може да се супротстави са успехом кобном јевреј ском комунистичком отрову. Зато национални студенти дају своје предлоге за спречавање ширења марксизма уопште, а посебно на Београдском универзитету. Они су у овоме:

а) Укидање "стручних", "културних", "економских" удружења на Београдском универзитету.

б) Да се као универзитетско удружење призна само ПОТПОРНО, али да његове просторије буду ван универзитетских зграда.

в) Што брже подизање још једног студентског дома, у којем треба обратити пажњу на статут, а појачати власт, ауторитет и одговорност управника.

г) У свима мензама власт и управу одузети студентима; забранити зидне новине и говоре кроз мегафон, дискусије, и зборове који немају везе са студентским питањима.

д) Смањивање такса, или њихово укидање, али с тим, да богатији елементи – према своме финансијском положају – сносе веће терете.

ђ) Побољшати опште социјално стање студената: омогућити им лечење у санаторијумима, дати повластице на железницама, трамвајима, биоскопима, позориштима и тд.

е) Казнити чланове досадашњег Акционог одбора стручних удружења, који је као нелегална организација највише допринео проширењу комунизма међу омладином и рушењу угледа земље, универзитета и студентске части. Поред удаљавања са универзитета они треба да одговарају и кривично.

ж) Дозволити интервенцију власти у универзитетским зградама, када су у њима угрожени живот, интегритет личности и безбедност свих који се у њима налазе.

з) Одузети катедру свима професорима јеврејима, комунистима и масонима и извести их на суд за кривице против части и безбедности државе и народа.

Ето, то је у главним цртама програм националних студената на Београдском универзитету.

ЗАКЉУЧАК

Овим смо приказали нашој јавности и студентима, као и онима који тек сад, право из гимназијских клупа, долазе на универзитет, деловање и разорни рад Комунистичке интернационале оваплоћене јеврејском мишљу Карла Мордохаја Маркса, здружене на нашем универзитету са свима онима чији су претци побеђени херојском борбом нашег народа кроз векове.

Приказали смо раздобље од 11 година на Београдском универзитету; раздобље које показује да подли непријатељ нашег народа не мирује, раздобље које показује да ће све тековине које је наш народ стекао надчовечанским патњама, мучеништвима, крвљу, сузама и брдима костију, бити уништене ако се целокупна свесна народна омладине не врати на часни и херојски пут својих предака. Раздобље које показује колико је снажна завера против нашег народа на Београдском унивезитету, завера коју су умесили кобни јеврејски прсти; раздобље које најбоље показује како су наш народ и његова омладина наивни и широкогруди те лако падају у замке и клопке јеврејске.

Изнели смо и главне црте социалног и националног програма националних студената, који најбоље показује да је национализам испуњен садржином, снажном, здравом и реалном. Показали смо, такође, кроз какве су недаће прошли национални студенти борећи се за свој народ, Отаџбину, и народне светиње без обзира и без осврта на то што им је крв толико пута залила ауле, степеништа, слушаонице и одаје београдских факултета.

Остаје само још да позовемо све свесне и поштене студенте да се удруже и окупе око оне групе студената која је до сада највише жртава дала, која је до сада највећи отпор пружила организованој противнародној завери на нашем универзитету.

Позивамо их овим да се окупе око ЗБОРАША. Позивамо и све оне добронамерне који су до сада били заслепљени мефистофелским лажима и сатанским триковима јеврејско-комунистичке банде на Београдском универзитету, јер ћемо уједињени лакше изаћи са њом на крај, а за добро и срећу нашег народа и Отаџбине.



ДОДАТАК
писан после народно-државног слома септембра 1941.


ДОКУМЕНТИ

КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929 – 1946.

9

Када је у јесен 1940 године требало да издамо овај приказ комунистичког делања на Београдском универзитету, настало је страховито гоњење Збора, које је извела масонско-комунистичка клика у нашој земљи на челу са министрима Михаилом Константиновићем, Бранком Чубриловићем и Срђаном Будисављевићем, уз одобравање владе Драгише Цветковића. Тако ова књижица није могла да се растури баш у време када је била најпотребнија и када је нашој средини требало да се отворе очи.

Колико је то време било критично по наш народ и државу показали су догађаји, показао је рат и неславна пропаст до којих су довели баш ти исти масони и комунисти, који су прогоном Збора и Збораша били постигли високи степен слободе у своме разорном делању, јер иначе нигде нису наилазили на организовани отпор. Зато нам је жеља да у овоме додатку прикажемо сада, после катастрофе и то раздобље.

Показали смо напред у коликој је мери Београдски универзитет био једно од главних средишта комунистичке пропаганде у Југославиј и. По признању гласила ИИИ Интернационале он је омогућио, боље речено његова аутономија, да је поново успостављена комунистичка партија на терену, која је била разбијена после "Обзнане" пок. Драшковића. Отуда је потпуно разумљиво због чега су комунисти годинама љубоморно чували слободу своје акције на Универзитету. Ради тога комунисти нису презали ни од физичког терора, којим су хтели да униште и застраше своје противнике. Овај терор каткад се извргавао у право масакрирање националних студената и бивао је у толико жешћи и суровији у колико је опасност по слободу комунистичког деловања на Универзитету била већа, уколико су националисти били многобројнији и индивидуално или колективно интелектуално јачи од својих црвених противника. Тако је то било и раније, а нарочито почетком ове школске 1940./41. године, када су комунисти осетили врло велики прилив на Универзитет младих студената прве године, исправно национално васпитаних. Зато су почели са терором још док предавања нису ни почела на појединим факултетима.

Први њихов физички напад одиграо се почетком септембра 1940. год. на Техничком факултету. Тада је 20 студената комуниста, са Јеврејином Јаковом Алмулијем на челу, напало Збораша студента технике Лазаревића, и то баш у моменту када је ишао да брани свој дипломски рад, у циљу да тиме обесхрабре младе националисте "бруцоше".

После овог напад који није постигао свој циљ (застрашивање), комунисти су прибегли и другој врсти терора. Претњом и отвореним насиљем приморавали су младе студенте Збораше, да скидају своје националистичке значке. Ко није хтео да то учини физички је нападан и значка му силом кидана. У овом "херојском" послу истакао се нарочито бивши претседник Централног удружења студената технике (ЦУСТ) комуниста студент Ивковић, који је нарочито био агресиван према студенткињама.

Али, комунисти се нису задржавали само на овоме. Они су по факултетима почели да врше самовољне претресе свих студената који не припадају њима, а које су сматрали као активне противнике комунистичке пропаганде на Универзитету. Све ово доводило је до сукоба који су постајали током времена све жешћи, тако да је најзад морало да дође и до разрачунавања читавих група студената.

Тако је дошло и до сукоба на Медицинском факултету 22. октобра 1940. увече. Тога дана требало је да се одрже прва предавања на томе факултету. Комунисти су увек до сада обичавали да приликом првих предавања пре самих професора одрже импровизована предавања студентима прве године, која су имала за циљ чисту комунистичку пропаганду. Тако су хтели да одрже ова предавања, а уз њих и протестни митинг против уредбе о студентима јеврејима, увече 22. октобра пред студентима прве године медицине, ветерине и фармације. У ту сврху дошла је у амфитеатар Медиц. факултета и једна група од преко 50 студената, старијих годишта већином, са свих осталих факултета и то опробаних комунистичких агитатора. Млади студенти су у миру саслушали говоре комунистичких агитатора, али после њих дигао се и један националиста да говори. Он се одмах оборио на комунистичку пропаганду. Млади студенти су живо одобрили његове речи, док је неколицина комуниста пошавши на говорника почело да виче: "доле фашисти! Уа" и тд. Међутим, ови су били брзо умирени и удаљени из амфитеатра, а огроман део студената прве године остао је у амфитеатру одобравајући бурно речи националиста.

Овај догађај који је био први колективни фиаско студената комуниста на Београдском универзитету 1940. год., комунисти нису могли да забораве, и већ сутра-дан, 23. октобра пре подне, комунисти су мобилисали, прикупили и физички напали појединце студенте националисте на Медицинском, Шумарском, Философском и Техничком факултету. Тога дана тешко је повређено седам студената националиста, већином Збораша. Ово премлаћивање је у појединим случајевима достигло ступањ масакрирања. Секретару "Словенског југа" комунисти су разбили наочаре на лицу тако да је настала опасност да потпуно обневиди. Студенту Зборашу комунисти су на Медицинском факултету шипком разбили главу, испребијали га, газили и изболи камом. Ту су још једном националисти разбили главу, а још двојицу су тешко испребијали. На Шумарском факултету су такође разбили главу једном националном студенту, а још неколицину теже повредили. На Филозофском факултету пребили су комунисти двојицу националиста. На техничком факултету су такође теже повредили једног националисту Црногорца, а неколицину су избацили из сале за предавања баш у моменту када је наставник улазио. Тога дана, већ је поменути студент Ивковић напао једну студенткињу националисткињу.

Повређени националисти су се жалили Ректорату и Министарству просвете као и Управи града Београда. У Управи је одговорено да не могу ништа да учине јер постоји аутономија, господин Ректор није хтео да прими повређене националисте који су то тражили, а на питање Министарства просвете – шта се дешава на факултетима – одговорио је: "на Универзитету је ред и мир".

Пошто националисти нису могли да добију никакву заштиту од државних власти "јер постоји аутономија Универзитета", пошто им заштиту није пружила ни универзитетска власт, они су се решили да оду на поједине факултете и да тамо пре свега својим бројем демонстрирају и покажу комунистима своју снагу не би ли их то натерало да дођу к себи, а затим зато су имали намеру да похватају главне иницијаторе терора на Универзитету, да их казне и да им запрете и тежим репресалијама уколико би и даље долазило до премлаћивања националиста.

По подне око 17 часова упутила се група око 250 националиста, скоро све "Збораша" студената, најпре на Технички факултет. При самом улазу дошло је до сукоба са комунистичком стражом од око 30 студената комуниста, који су се боксерима и палицама успротивили уласку студената националиста у факултет. Међутим, ова група је била убрзо разбијена и националисти студенти су ушли у факултет где су се сукобили са главнином студената комуниста. Дошло је до борбе (опет боксерима и палицама) у којој је нешто преко стотину комуниста брзо потиснуто, што на последњи спрат Техничког факултета, што у подруме истог. При расчишћавању подрума, комунисти су, видећи да су потпуно изгубили битку, почели употребљавати ватрено оружје. Националисти, видећи то, у одбрани су такође употребили ватрено оружје. Приликом ове борбе комунисти су гађали војничким карабином. Најзад подрум је био рашчишћен, али већи део комуниста је избегао кроз једна споредна врата. У то време, после скоро целог сата борбе, комунисти су кроз један споредан улаз добили појачања која су се споредним степеницама попела на последњи спрат. У овој групи националисти су приметили велики број нестудената. Ова комунистичка појачања уз садејство револвера, кише цигала и камења, махом из научне збирке материјала, учинила су јуриш на националисте на нижем спрату и аули, али су била одбијена. После овога комунисти су се повукли сасвим горе и на брзу руку створили барикаду на степеницама при врху, употребљавајући за то намештај Универзитета, клупе, столице и друго. Одатле су комунисти пуцали на националисте из револвера и гађали каменицама и деловима намештаја. У међувремену, у тренутку овог јуриша од стране комунистичких појачања и националистичког против-напада којим су враћени комунисти, дешава се и напад са улице на факултет од стране студената и радника комуниста. И овај напад на улазна врата факултета националисти су успешно одбили. Ускоро, немајући шта више да чине на факултету, пошто је добар број комуниста криваца за ранији физички терор добио своје, националисти су изашли са факултета уз родољубиве поклике. При изласку, поједине групе радника и студената комуниста хтеле су да им препрече пут али су их националисти брзо и лако разбили. И тада је дошло до пуцњаве опет иницијативом комуниста.

Тако су се завршили крвави догађаји од 23. октобра на Техничком факултету.

Противници националиста, а особито Збораша, издали су више летака нападајући ове. Тако, студенти демократи социјалисте, некадашњи чланови комунистичке спреге "Уједињене студентске омладине", издају заједно два летка од којих у једном ("Саопштење студентима београдског универзитета и јавности!") кажу између осталог и ово: "У самом Универзитету, користећи реакционарне шестојануарске одредбе о студентским удружењима, комунисти су присвојили себи монопол сваког политичког рада...

"..... двадесет и другог овог месеца, група Љотићеваца насрнула је на Медицински факултет и у амфитеатру студената прве године приредила неколико бедних манифестационих сцена. Потом су комунисти одговорили идућег дана својим инквизиторским поступком, нападом на појединце и премлаћивањем истих".....

Дакле, демократи и социјалисти, којима су одребе о студентским удружењима биле добре док је постојала фамозна "Уједињена студентска омладина" називају певање химне и других родољубивих песама, "бедним манифестационим сценама". Поред тога, они, који су углавном и омогућили камуфлажу и рад комуниста, усуђују се да помињу "инквизиторски поступак комуниста", а док су били у "Уједињеној студентској омладини" одобравали су сличне поступке и ћутке прелазили преко њих, па чак их отворено бранили.

Студенти комунисти, који четири дана нису смели да се појаве, издали су доцније 4 летка један за другим. Карактеристика ових летака је, пре свега, основно неслагање са другима, а затим, потпуна извитопиреност догађаја на факултету, а нарочито правдање пораза који су на сваки начин покушавали да претворе чак – у победу. На то, студенти Збораши су издали ове летке:


Први летак:

22. и 23. октобар 1940. г. на Београдском Универзитету

Објављено је да је Београдски универзитет затворен.

Разлог томе није објављен.

Зато ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА сматра за дужност да догађаје изложи, објасни и да поруку за своју будућност.

Од 1931. до 1940. године Универзитет у Београду је живео под КОМУНИСТИЧКИМ ЗНАКОМ И ТЕРОРОМ.

На универзитету је било слободе само за марксисте и њихове слепе саучеснике дотле, док су им ови били потребни.

За сваког студента и студенткињу који су били верни народном и националном духу, слободе није било.

Зборашка омладина којој је гесло, - гесло наше заставе, "С вером у Бога....", снажна својим духом, чврстом организацијом и бројем – одлучила је да у овој ГОДИНИ ОДЛУКЕ поврати слободу на Београдском универзитету и да комунистички терор сломи својим јунаштвом.

У том циљу, када су комунисти под предвођењем својих јеврејских вођа АЛМУЛИЈА, КОРНХАУЗЕРОВЕ, ЦИЛЕРА, сазвали збор бруцоша, студената прве године, да их уведу у своје редове, Зборашка Омладина је и сама дошла у физиолошки амфитеатар Медицинског факултета, па је један од њених претставника устао да позове окупљене да буду верни своме народном и националном духу, и да се чувају туђих, сумњивих интернационалних доктрина и утопија. И док је већина младих клицала одушевљено, комунисти су запрепашћени овим неочекиваним обртом, прешли у физички напад, мислећи да ће то збунити Зборашку Омладину. Показало се, међутим, да су збораши јачи, и комунисти су растерани А ДВОРАНА ФИЗИОЛОШКОГ ИНСТИТУТА, ПРВИ ПУТ ОД КАДА ПОСТОЈИ ИСПУНИЛА СЕ РОДОЉУБИВИМ ПОКЛИЦИМА И НАЦИОНАЛНИМ ПЕСМАМА.

Бесни, комунисти су се решили да пређу на репресалије. Не смејући да ударе прса у прса, они су сутра-дан, 23. октобра решили да појединачним хватањем и пребијањем Збораша и националиста, студената разних факултета, искале свој гнев за јучерашњи слом. Тако су тукли и садистички премлатили на Медицинском факултету МИРЧИЋА ЉУБИШУ, ПЕТРОВИЋА ЉУБОМИРА И СТЕФАНОВИЋА МИЛИВОЈА, на Техничком факултету ДРАГИЋА ДОБРОСЛАВА, а на Пољопривредном факултету КОЛАРЕВИЋА ЂОРЂА, све у току преподнева 23 октобра. Ова једновремена акција на свим факултетима увек и само према Зборашима и националистима, који нису никога напали, нити су имали оружја за одбрану и који су дошли на часове, показује се као унапред одлучена подла одмазда за оно што су комунисти, изненађени, доживели 22. октобра ове године. При овоме утврђено је да су у нападу на Збораше учествовали и нестуденти, радници доведени у помоћ, а наоружани до зуба.

ЗА СВЕ ТО ВРЕМЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ВЛАСТИ СУ СЕ, КАО И УВЕК, ДРЖАЛЕ ПОТПУНО ПАСИВНО. НИКАКВА ЗАШТИТА НАПАДНУТИМА НИЈЕ БИЛА ПРУЖЕНА, ЧАК НИ МОРАЛНА. НАПРОТИВ, РАЊЕНИ И ИЗМРЦВАРЕНИ ЗБОРАШИ БИЛУ СУ ОД ПРОФЕСОРА УНИВЕРЗИТЕТА ПРЕТРЕСАНИ, ПОД ОПТУЖБОМ КОМУНИСТА, ДОК СУ ЊИХОВИ ЏЕЛАТИ ОСТАВЉАНИ НА МИРУ. УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ВЛАСТИ СУ ПОВРЕЂЕНИМА И ЗЛОСТАВЉАНИМА ОДГОВАРАЛИ СЛЕГАЊЕМ РАМЕНА И ОДГОВОРОМ "ШТА ВАМ МОЖЕМО".

САМ РЕКТОР УНИВЕРЗИТЕТА, УПИТАН ИСТОГ ДАНА, 23. ОКТОБРА, ОКО ПОДНЕ, ТЕЛЕФОНОМ ОД СТРАНЕ НАДЛЕЖНЕ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ, ШТА СЕ ТО НА УНИВЕРЗИТЕТУ ДЕШАВА, ОДГОВОРИО ЈЕ ХЛАДНО: "НА УНИВЕРЗИТЕТУ ЈЕ СВЕ МИРНО".

САМА НАЈВИША ПРОСВЕТНА ВЛАСТ ЈЕ СМАТРАЛА ДА НЕ ТРЕБА НИ ДА ПРИМИ ЛАКШЕ ПОВРЕЂЕНЕ СТУДЕНТЕ, КОЈИ СУ ДОШЛИ ИСТОГ ДАНА ДА ЈОЈ СЕ ЖАЛЕ!

Полиција, којој су се обраћали за заштиту, одговорила им је да није надлежна, јер нападане штити Универзитет и АУТОНОМИЈА.

ШТА ДА РАДИ ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА КОД ОВАКВОГ СТАЊА СТВАРИ?

- Да ли да погне главу пред терором марксистичких студената, који мисле да спрече похађање Универзитета па и само полагање испита Зборашима или пак, да се ухвати с њима у коштац и да извојује сама своју слободу?

То је било питање које је она имала да реши.

Оно се пред њу не би ни поставило ДА УНИВЕРЗИТЕТ ВЕЋ СКОРО 10 ГОДИНА НИЈЕ КОМУНИСТИЧКА ТВРЂАВА УСРЕД БЕОГРАДА.

Оно се пред њу не би ни поставило да су универзитетске власти биле на своме месту, да су са Универзитета прогнале сваког ко је насрнуо на туђу слободу, а не да годинама слежу пилатским раменима и перу руке пред јеврејским марксистичким терором, док је већина наставника, са масонским наочарима на носу, благонаклоно гледала како комунистичка змија расте и добија моћ аждаје.

Оно се пред њу не би поставило, да су разни режими који су се смењивали на државној управи, имали храбрости да проблем узму у своје руке, а не да пусте да аутономија постане "изговор за спровођење и јачање комунистичке тврђаве која се ево већ 10 година изграђивала на универзитету.

Али, комунисти су завладали. Помагале су их разне демократско-партизанске и "слободарске" студентске организације докле су били нејаки. А када су ојачали, они су одгурнули своје слуге саучеснике, онако као што је то учинила Совјетија са Енглеском и Француском у Москви, - и баш у то време, када је направила споразум са Немачком.

Универзитетске власти су "нагињале на лево", јер је то "модерно", савремено, напредно и гледале мирно сваки напад комуниста на све што је национално, а нарочито на Збораше.

Режими су се кисело смејали на то али нису имали храбрости да виде шта се то крије под именом аутономије на Београдском Универзитету.

Пошто нико други није вршио дужност, Збораши су морали вршити своју.

Зато је Зборашка Омладина била приморана да покаже да је нико, па ни комунисти, ни пилатски став универзитетских власти и Ректора, ни небрига и слепило режима, да је нико неће нагнати да савије главу, да се одрекне својих националних идеала и своје слободе.

Отуда је део универзитетске Зборашке Омладине ушао на Технички факултет 23. октобра око 17 часова, у намери да потражи и казни главне комунистичке вође и њихове послушнике, за масакрирање које су извршили над усамљеним 3борашима тога јутра.

У сукобима који су настали, Збораши су нашли и неколико студенткиња комунисткиња. Иако су ове у случајевима напада на Збораше биле горе од студената комуниста, па се њихов поступак и хистерични насртаји не могу уопште нормалним женским особинама назвати, Збораши су их са највећом могућном пажњом из сукоба уклонили, да не би повредили свој људски став.

Разуме се да се тако "пажљиво" није поступало са осталим комунистима. Збораши су зато и дошли да онима који се Бога не боје покажу, да је сила зато ту да шуше буду у ред дотеране оним чега се једино боје: БАТИНОМ.

Комунистима је међутим, дошла помоћ са других факултета и они су споредним улицама успели да избију на други спрат Техничког факултета. Ту су продрли до збирки грађевинског материјала, покупили га, и отпочели одозго да засипају Збораше, док су други комунисти, затворени у машинском музеју и УСМЕТ-у пуцали из револвера и карабина. Тада су и Збораши употребили револвере и остали победници.

Тек онда када су Збораши постали јачи, појавио се Ректор и позвао их на дисциплину, - називајући их "дивљацима".

Појавио се онај Ректор, који је тога истога дана око подне ОБАВЕСТИО ЛАЖНО власт, да је на Универзитету све мирно.

Појавио се онај Ректор који се тога јутра није смилостивио ни узрујавао када је видео унакажена и осакаћена лица својих студената Збораша, које су ногама – оборивши их на земљу – комунисти газили и боли камама.

Појавио се онај Ректор који није нашао реч осуде за све што су пред његовима очима радили комунисти: пустошење музеја и збирки, ломљење столова и столица.

Прошао је добро. Презрив поглед и понека љута реч ошинули су га по лицу, али ипак је прошао добро, јер није имао посла са дивљацима – комунистима, већ са Зборашима.

Збораши су потом напустили Технички факултет испрашивши пред факултетом групу комуниста, која је покушала да им препречи пут.

Тако су текли догађаји 22. и 23. октобра.

* * *

Зборашкој омладини је до рада и науке. Зато јој је драга и аутономија Универзитета.

Али, никако не може да разуме да аутономија буде искоришћена од стране комуниста за то, да усред престонице ови изграде своју бољшевичку тврђаву и да одатле припремају свој бољшевички преврат, и пропаст државе и народа.

Најмање је разумљиво да то трпи државна власт и Универзитет.

Али државна власт и Универзитет могу како год хоће. Зборашка омладина се не може мешати у њихов делокруг. Међутим у своме долокругу, у тој аутономији, она тражи слободу и за себе.

Она тражи да слободно сме да дође на предавање и испите, - а не да буде зато изложена терору, злостављању и масакрирању. Она тражи да равноправно може и сама учестовати у студентском животу.

Ко јој стане на пут тај ће имати да рачуна са њеном несаломљивом упорношћу и јунаштвом.

Ко се усуди да јој ту слободу порекне или онемогући, тај се игра својим животом.

ЕТО НАШЕ ЗБОРАШКЕ ПОРУКЕ!

СТУДЕНТСКА ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА

Други Зборашки летак:


СВИМА ПРАВИМ РОДОЉУБИМА, НЕОБАВЕШТЕНОЈ ЈАВНОСТИ!

Догађаји на Техничком факултету заинтересовали су нашу јавност у великој мери. Тим пре што су са разних страна поврвели многи да тендециозно даду "истинит" приказ догађаја и узрока који су их изазвали, а што власт универзитетска и државна нису дале објашњење о догађајима, ма да су и једна и друга позване да то учине. Зато није ни чудо што у недостатку званичног приказа колају летци невероватне садржине као и изјаве "очевидаца", а све у циљу да се јавности баци прашина у очи неверним и тендециозним приказивањем догађаја.

Није ли Лењин у своје време рекао: "Лаж, клевета, нападање су дозвољена средства у светој борби револуције", што ју комунисти, његови следбеници, издашно употребљавају за остварење својих мрачних циљева.

Ми, студенти Збораши, пружили смо већ јавности, у једном свом летку, приказ и позадину нежељених догађаја на Техничком факултету. Овде ћемо да се осврнемо само на неколико комунистичких летака о овом догађају. Скоро је и непотребно да подвлачимо неистинитост и лаж која се преноси из реда у ред у овим летцима, али, будући да је наша јавност необавештена, и да је годинама на исти начин од комуниста подло лагана, морамо се задржати на извесним њиховим, ма да непромишљеним и глупим лажима.

Комунистима је много стало да унапред сугеришу читаоцу да поверује у њихове тврдње. Зато, знајући неистинитост и неубедљивост онога што излажу, још у почетку летка истичу: "ИСТИНА о догађајима на Б. универзитету" као и "Ово саопштење има сврху да прикаже ствари ТАКО КАКО СУ СЕ ОНЕ ДЕСИЛЕ". Чему иначе ово грубо подвлачење у самом почетку њиховог летка ако заиста говоре истину? У истом циљу они се обраћају и "СВОЈ ПОШТЕНОЈ ЈАВНОСТИ", желећи да тиме поласкају читаоца, како би им унапред, без резерве, све поверовао. Као да их јавност заиста поштена не познаје довољно већ толико година! Једна од ствари на којој комунисти такође инсистирају јесте тежња да се "ЗБОР" упрља, да му се подметне да је противнародан, издајнички. Да су његови студенти плаћеници. Да Збораши раде с Владом. Отуд оне глупе тврдње да је Влада Цветковић-Мачек-Корошец дала Зборашима оружје у руке. Отуд и оно дрско и нелогично набацивање да: "СВИ ОНИ сем тога уживају директну помоћ владе и њених министара". Да ли ту не мисле ови црвени шупљоглавци на нашег гонитеља Монсињора Корошца, на излапелог Мачека, на новог печеног богаташа Цветковића, на измећаре црвене Москве и слуге јеврејске Чубриловића и Константиновића, па Андреаса, Торбара, Смољана, Шутеја, те гуликоже сељака и радника?

Овде спада и подла тврдња да је у борби на Техничком факултету учествовао и самозвани "вођ студената", режимски националиста Омиљен Милић.

Да ли је потребно да оповргнемо и лажну тврдњу да су Збораши: "подносили професорима револвер под грло, разбијали врата и намештај студентских удружења, и дизали студентски новац?"

Позивамо Ректора и остале наставнике Техничког факултета да званично даду своју изјаву о томе: шта су чули и видели, којим су професорима подношени револвери под грло, ко је ломио намештај Универзитета, какав је то новац дигнут и ко га је дигао?

То све остављамо универзитетској власти, као најпозванијој, да званично објави (не разним јеврејско-комунистичким "очевидцима"), а ми се задовољавамо да изјавимо само једно: ЧАК НИ ЗЛОГЛАСНИ КОМУНИСТИЧКИ "УСМЕТ" НИЈЕ НИ ДИРНУТ и ако су га црвени "хероји" одмах по доласку Збораша "храбро" напустили. Што се тиче тврдње, да је ЗБОР противнародан и издајнички, можемо да кажемо само ово: сви поштени и свесни родољуби који познају мучну и јуначку борбу ЗБОРА за добро свога народа и своје Отаџбине, знају да то није истина. То знају и саме комунистичке интернационалне издајице ове земље и нашег мукотрпног народа, али им треба да по заповестима Јевреја, подлих експлоататора нашег вредног народа, овако гнусно лажу.

Да се ЗБОР бори за своју рођену груду (а не за Ебар и Гвадалахару) и за свој рођени народ, најбоље показују тешке жртве у крви и животима које су Збораши до сада поднели, а чији број, као што је јавности познато, није мали. Уосталом, набацивања јудео-комуниста исто су толико истинита као и она празна, лажна и нелогична излагања покварених састављача црвених летака као: "НЕКЕ су прислањали уза зид и СТРЕЉАЛИ ИХ у главу из непосредне близине" и да "Љотићевци имају посебна места и одаје за вежбе у пуцању револвера, бодењем ножем и друге припреме за професионалне убојице" и то нигде другде, него "У КАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ у Крунској улици". Ово њихово тврђење кад не би било јадно, заиста би било смешно.

Да ли је после свега овог потребно да оповргнемо и остале лажи као: "да су наши противници комунисти на Техничком Факултету били "голоруки" и да су нас "избацили" са факултета, нас наоружане. Сматрамо да то није чак потребно ни побијати, јер ово тврђење комуниста је чист АТЕНТАТ НА ЗДРАВ РАЗУМ. Уосталом, поменућемо и то да се ниједан њихов летак не слаже у погледу времена нашег "избацивања" са факултета.

Шта да кажемо на њихова глупа набацивања да смо плаћеници. Заиста, те јудео-комунистичке издајице никако не престају да епитете, који њима потпуно одговарају, пришивају другима. Они дабогме, не могу да појме да неко није нечији плаћеник. Њима, у њихов органичени мозак не иде да неко може бити поштен, да воли свој народ, да се за њега бори и жртвује, а да не буде за то плаћен. То је зато, јер они сами знају, да служећи интернационалној мисли издају свој рођени народ и да су такви још и плаћеници црвене Москве и светског јеврејства, којима и служе, па би зато хтели да и другоме набаце да је плаћеник. И све остале њихове тврдње су такође лишене сваког стварног и моралног основа. Много би нам места требало да све њихове лажи наводимо.

А зна наш народ шта јудео-масоно-комунце у овом конкретном случају боли. То је Уредба о школовању синова њихових послодаваца и вођа-Јевреја на Универзитету. То је уредба којом се праведно, ма да непотпуно, искључује разорни интернационални марксистички утицај на нашу самосвојну народну културу. Та уредба онемогућава одузимање хлеба синовима нашег народа од стране јеврејских експлоататора, тиме што се број уписаних студената Јевреја своди на верни бројни однос према нашем народу. Они се буне, јер је криво комунистима послодавцима, што не могу да шире своју разорну и противнародну делатност у пуној мери, помоћу које би могли да сачувају своје огромне капитале, опљачкане од нашег широкогрудог народа.

Сада дозволите нам, читаоци, да комунистима, тим подлим подметачима поручимо ово:

НЕЋЕМО ПРЕЗАТИ НИ ОД ЧЕГА ДА САТРЕМО КОМУНИЗАМ ЗА ДОБРО ОТАЏБИНЕ И НАРОДА. ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО.

Београд, новембра 1940.
СТУДЕНТИ ЗБОРА

Између 24. и 25. октобра, полиција је помоћу свога агента и члана "Словенског Југа" Бранка Поповића, који још приликом сукоба од 23. провоцирао националне студенте, инсценирала напад комуниста на Студентски дом. Дабоме, пошто напада није ни било, он је лако "одбијен". После овога је власт протурила верзију, а комунисти је прихватили, да су овај напад инсценирали Збораши.

Догађаји од 22. до 23. октобра имали су огромних последица по студентски живот. Настало је страховито гоњење студената Збораша од стране полиције и Цветковићеве владе. Само у Београду преко стотину их је затворено. Исто се дешава и у унутрашњости. Многи су кињени, мучени и тучени. Сама власт измишљала је свакојаке верзије поводом овог случаја. Најзад, пошто Збораше нису могли оптужити суду, ни као стране агенте, што им је на терет стављено, а пошто није било могуће доказати ни друге кривице (превратничка завера), Збораши су делом протерани, а делом упућени у концентрациони логор у Брус (који је од власти назван "принудни боравак"). Тамо су провели око три месеца и најзад су отерани у концентрационе логоре "радних батаљона", у Сребреницу, Ивањицу и Смед. Паланку. Последњи од Збораша пуштен је на слободу тек 1. априла 1941. У међувремену затварани су и прогањани и други Збораши, па је и "ЗБОР" био забрањен.

Главну улогу у прогањању националних студената, особито Збораша, одиграла је масонерија са својим чедом комунизмом. Главни иницијатори свега овога билу су комуно-масони, Чубриловић и Константиновић, као и остала масоно-јеврејска и англофилска клика. Исто тако, у међувремену је "без мотивације" забрањен рад и Антимарксистичком комитету у Београду, који је толико времена био трн у оку нашим комунистима и масонима, а чији су секретари и неколико чланова управе били Збораши.

Прогон студената националиста, особито Збораша, њихово хапшење и протеривање из Београда, обилно су искористили њихови непријатељи, а нарочито комунисти, који су, искоришћавали тежак положај Збораша, почели, мало по мало, да долазе к себи и да врше и даље неометани свој разорни рад. Овај рад се свео у последње време углавном, као и рад њихових бивших савезника демократа и социјалиста, на дивље и право хушкање на рат против Немачке. Прве је на то нагонила црвена Москва-Коминтерна и Јеврејство, а друге, опет Јеврејство и његови масонски центри у Лондону и Вашингтону. Тако је дошло и до судбоносног 27. марта 1941. Тога дана су они, који су јавно ширили у народу клевету да је ЗБОР хтео да изврши преврат – комунисти, масони, Јевреји, демократи и републиканци, извршили стварно насилним путем преврат у Југославији. Тако се догодило да је један "републиканац" постао чак Министар двора, а други, потпредседник владе.

Тога дана су, поред старих комуниста, Јевреја, масона, демократа и будала у влади, за оно што се дешавало под маском одушевљења за Краља, били највише криви њихови омладинци студенти: "демократи и социјалисти", "Српски културни клуб" и комунисти нарочито.

Тада су они исти (демократи и социјалисти), који су у напред поменутом летку писали: "....у овим тешким тренуцима када свако стање нереда може бити повод спољним силама да интервенишу под видом "завођења реда", Љотићевци иду ка томе да Југославија изгуби своју независност", ови исти, отворено су сада изазвали Немачку, вичући из свег грла: "Боље рат, него пакт" – "Доле Хитлер, доле Немачка" – "Живела велика енглеска демократија".

Тада су такође и комунисти, и то још већом дреком, просто урлали: "Боље рат, него пакт" – "Живео Совјетски Савез", носећи транспаренте "Савез с Русијом" – и "Пакт са Совјетима". Тада су сви заједно, и комунисти и Јевреји и демократи, заједнички демолирали Немачки саобраћајни биро, вређали немачког посланика и држали запаљиве говоре бацајући тешке увреде Немачкој и Хитлеру, поред познатог рада кобне владе Симовићевих трабаната. Ето, то деловање, особито студената комуниста довело је до садашње катастрофе и несреће по наш народ, а за рачун јеврејско-бољшевичке Москве и масонско-демократског Лондона. Тако су комунисти и масони на Београдском универзитету довршили своју плаћеничку издајничку улогу до краја. Међутим, Немачкој у ствари нису нашкодили многи, а осакатили су тешко и упропастили свој рођени народ.

Сада би имали још само да се запитамо шта су радили комунисти за време тзв. рата од 6. априла па до капитулације. Да ли су и на ратном попришту, у боју, били тако храбри и грлати, као када су њих 20-30 наваљивали на по једног националног студента или чак студенткињу, или као 27. марта, када су гурали земљу у рат? Да ли су јуначки "бранили земљу" и "границе", како су то, камуфлирајући се, исписивали на тробојкама, да би рат изазвали? Да ли су "до последњег" гинули у борби против њима тако омражених национал-социјалиста.?

Чињенице, многобројни сведоци, па и Ви, драги читаоци, могу нам посведочити да су наши комунисти, а први међу њима баш комунистички студенти и млађи интелектуалци, први бацили оружје, остављали старешине и потчињене и бежали, чак када немачке трупе нису биле на видику. Наши "мајчини ј унаци", "борци", попут "дивова са Ебра и Гвадалахаре" нису често хтели да доживе ни могућност да се погледају лице у лице са хитлеровим трупама.

Можете ли нам, драги читаоци, Ви барем навести кога од познатих својих познаника комуниста интелектуалаца, а нарочито студената, да је погинуо, да је рањен или бар заробљен у овоме рату који су они изазвали? А ако би се случајно и такав нашао, а тај је случај веома редак, сигурно је да је тај настрадао, не благодарећи своме храбром држању него залуталом куршуму, или авионској бомби. А ако је заробљен, то је свакако зато, што није имао времена да побегне.

А шта сад раде ти хучкаши на рат, ти "борци", сад када су натерали наш народ у несрећу? Ако се не крију камуфлирани у каквом буџаку, ако не шире лажне и алармантне вести, они се налазе по шумама, саботирају, и по свом "јуначком" рецепту намештају паклене машине, кваре путеве и пруге, пале жито, пљачкају и убијају из заседа оне који им сметају да овај народ за навек увале у пропаст.

Тако ти "народни студенти" гнусним делима својим опет доказују да немају ничег заједничког са овим народом, да су његови непријатељи као што су му то и њихови послодавци – Јевреји и њихова тврђава Совјетија – која се данас, Богу хвала, руши.

«« први део