|
__________________________________________________
Личност Сергеја Александровича Нилуса (као и Цара Николаја Другог Романова, кога је Нилус свим срцем волео и служио му) једна је од најоклеветанијих личности нашег столећа . Нарочито је омрзнут међу свим могућим врстама космополита: почев од комуниста, преко масона до циониста. Чак је и у књижевним (не)делима нападан, називан “погромашем" и “антисемитом", иако као православни хришћанин то никако није могао бити. Умберто Еко га у своме роману о тајним друштвима “Фукоово клатно" (по Еку, тајна тих друштава је да “нема Бога") назива “развратним калуђером". Данило Киш у збирци прозе “Енциклопедија мртвих" има причу “Књига краљева и будала" која говори баш о “Протоколима". Ова прича пуна је злонамерних неистина и лажи, па смо, ради истине, дужни да на неке од тих лажи укажемо. 1. Киш Нилуса назива “Отац Сергеј". Сергеј Александрович није био ни свештеник, ни јеромонах, па није могао бити ни ,,отац" по титули. У браку са Озеровом није имао деце, тако да није био отац ни биолошки. 2. По Кишу, Нилус је имао чак три жене и са њима живео поред манастира. Оптина пустиња је била један од најдуховнијих и најсгрожих руских манастира, па у њу нису ни смели да привире непокајани развратници, а камоли - полигамисти. Нилус је, додуше пре покајања и обраћења у Православље живео донекле распусно, али откад је постао истински верник водио је строг, аскетски живот. 3. Киш тврди да је “митрополит сверуски" (таква гитула не постоји у Руској Цркви) наредио да се из Протокола"“читају одломци, уместо богослужења, у свих 368 православних цркава". За познаваоце Православља оваква реченица је ординарна глупост у којој нема ни трунчице истине (а када су глупости у питању, сувишно је говорити о “уметничким слободама"). 4. Киш је Нилуса клеветао у стилу комунистичких пашквиланата, тврдећи да се бавио “спиритизмом" (иако Црква којој је Нулус усрдно служио забрањује призивање духова), да се у “сулудом свету" руског писца “мешају сујеверје, окултизам и мистичко лудило са верским фанатизмом и развратом". Врхунац вулгарности је “уметнички слободно" изнета тврдња да је Нилусова кћи (које никада није било!) постала “полицијски доушник". 5. Киш је у “Књизи краљева и будала" показао очиту нетрпељивосг према руском Цару и његовој породици, у реченицама какве су: Цар је гутао мистична дела, јер је веровао да се пакао може избећи знањем и вештином". Када бели стижу у Јекатаринбург да ослободе Романове, од њих је, вели писац, “остала још само гомила костију". Да би Романове повезао са Хитлером, који је мрзео Хришћанство и који је “Протоколе" злоупотребио у паганском бесу као оправдање за прогон Јевреја, Киш тврди како је Царица Алeксандра на свом примерку Нилусове књиге исцртала “кукасти крст", као симбол среће и обиља. Заиста папир све подноси. 6. Нилус није умро ни у каквом логору 1930., него на слободи 1929. године. 7. Запад је “уметнички слободну" Кишову интерпретацију Нилусовог живота дочекао са одушевљењем; када се зна “објективност" западне јавности, то уопште не чуди.
|