Страница стиже, имајте мало стрпљења.

__________________________________________________

ЗАБАЛКАНСКИ

ЈУДАИЗАМ (JUDAISMUS)

Свесрпском новинарству на размишљање. Репринт оригиналног издања из 1912. године



__________________________________________________

 

"Victi victoribus leges dederunt"

Овако је некада казао велики државник Сенека у државном већу о побеђеним и тада у Риму, заробљеним Чивутима.

Штетан уплив Чивута у друштвеном животу беше тада врло велик. Они су као побеђени односно као робови, на законодавство јако утицали, па и законе победитељима доносили. Поквареност и неправда почела је тада са много јачом интензивношћу да се шири него за Христово доба. Она је достигла врхунац, а последица овога беше метеж, за овим – разорење Јерусалима.

Ово наводим, да се види, какова је разлика између тадањег и данашњег доба. Та разлика је у томе, што су се тадањи победитељи из сна пренули и ослободили овог штетног утецаја, а данас, у току толиких векова, победитељ је са овима непрестано ратујући подлегао, као оно Татари, када покорише Кину па се у току дужег времена претопише у Кинезе.

У победи Чивута играла је улогу издржљивост а нарочито особина њихова, која се са условима нашег друштвеног живота не даје у склад довести. Код победе Кинеза пак, њихов огроман број, који ће, ако овако пође, попут тог огромног броја Чивутима подлећи.

Као што рекосмо, велика је разлика некад и сад. Тада, у оно доба, развише они свој штетни уплив на тадање законодавство као робови, а данас у "просвећеној" Јевропи видимо их на управи земаљској као господаре себи створене ситуације.

Данашња страначка борба, коју нам ови са запада натурише, постала је фактор свију зала и покретач ужаса и неправде. Идеали тону до ништавила а са њима и свака узвишенија замисао за морални развитак друштвени. Материјализам, који је у тој страначкој борби прво место заузео, поништио нам је све идеале и онемогућио сваку племенитију замисао.

Јавна наша гласила са врло малом изнимком стављена су данас у службу ове несретне страначке борбе. Тешко оном ко се усуди нападати учињен злочин или преступ овог или оног партизана, јер му страначки орган стоји на расположењу, те одмах осипа сву ватру гњева свога на дотичног нападача, позивајући се на конкретне случајеве у противној странци, и на томе остаје, тиме је санкционисано, да се злочини и неправде под заштитом својих органа и даље могу вршити.

"Прут је јак, док је у снопу", вели наша стара пословица, па нашто га дрешити и одељивати, нашто га цепкати на странке?

Друштво је данас без икакве моралне основе. Црква, школа и остале просветне установе предате су молоху, те постадоше трговином својих службеника. Новчани заводи, "осигуравајућа" друштва, ова чеда чивутска, заменише тако рећи и цркву и школу – ову једину некадању духовну храну хришћанских народа, те са народне кркаче подржавају читаве легијоне службеника, који се већином у "борби" око унапређења своје плате и доплатака врзу. Они се баве и комерцијалном струком, они су уједно и чланови одбора других спекулативних завода. Они се данас као Јуде клањају златном телету. Многи родитељи шиљу своју децу у чивутске школе, да се што боље усаврше у "просвети", а та чивутска просвета састоји су из берзе, трговине и преваре. То су им идеали, то им је у крви, за ово живе, за ово умиру. Овако се и наши полако усавршују. Они су већ нешто "верзирани" и у финанцијским стварима, одакле осим своје већ одређене плате – приходе беру.

Њима је све добро, они су се уживили у туђим мислима. Онај дан, када су примили дужност као намештеници, почели су већ сневати – не толико о вршењу своје дужности, колико о плати и доплатцима па богме и о мировини. То исто може се казати и за остало чиновништво, једном речи; они су прави трговци, а народ и све остало им је девета брига.

Но да видимо рад оваких финансијера на делу. Пре кратког времена завршио је један такав у Новом Саду своју каријеру тиме, што је као управник једног срп. новчаног завода упропастио једну срп. трговачку установу са неколико стотина хиљада круна, за које је од свога завода награђен са 7.200 круна годишње пензије и тако: "ни лук јео, ни лук мирисао". Упропашћени новац пак, платиће други, али он најмање; за њега закона нема који би га притегао, јер он је ван "облиге".

Ето, у овом правцу су они већином образовани, што друштву огромну штету наноси.

Овде изузимамо државне чиновнике, као поштанске, жељезничке и т.д. које већином у ланцима држе. За њих веле, да су најзанимљивији на изборима кад "слободно” гласају. Овака у "борби извојевана права", нису законом спречена. Спаситељ је у своје доба овим подобне трговце бичем у руци из Храма прогнао, и за ово мораде на крсту умрети. Ово наведено ће се многима учинити као неке обичне ситнице, који ће данашњем "духу времена" преписивати, а неће доћи на то, да је тај дух времена баш тиме јудаизиран и да ти ситни узроци све крупније последице за собом повлаче.

Цео овај данашњи организам створио га је јудаизам, који данашње чивутско новинарство врло опрезно подржава, оно га подржава као нешто природно и здраво. Званични и полузванични листови скоро свију држава данас су у рукама Чивута.

Садржина заклетве у судству, која је некада за њих важила, законом је ублажена. Нема више оних за њих дирљивих речи: "Per Deum vivum per Deum omnipotentem" и т.д. Данашња заклетва је за њих проста играчка, кроз коју хришћански народи милијоне губе. О ревизији овог закона не можемо данас више ни мислити. Познати Чивутин Фајгелберг покрстио се, помађарио своје име и као нов Мађар донео је Мађарима онај чувени закон о "дражењу" против народности и верске несношљивости, који нечивутској штампи то право одузима, а право на ово, т.ј. на расправу о народностима, вери и цркви, узела је чивутска штампа под закуп. – Види Чемегијев законик.

За "услуге", које они државама чине, добијају разне повластице, па и масне субвенције, јер, забога, они данас узеше патриотизам и вољу народа на себе, као неки монопол.

Ми с њима већ данас нисмо више равноправни. Од целокупног народа они једва броје 5%. Али трговаца их има 70%. Адвоката и лечника 60%. Са ашовом и мотиком у руци као раденике нећемо их нигде наћи. У последње време почеше рапидно заузимати места у судству, услед чега ће и судство други облик добити. Имамо прилике видети их као заклете судске тумаче: српског, мађарског и немачког језика, који једва нешто разуму српски, али говорити српски не знају. Ови при коначним расправама са својом "спремом" код публике често изазивају чуђење. Оваки тумачи – као Чивути морају се трпити, јер њихови су рођаци адвокати или судци, и то је доста да се такови морају ухљебити и без спреме.

Пођимо даље и пропратимо рад наших гласила у овом нашем почивућеном друштву. – Пре годину дана ожени се један Србин са једном чивуткињом у Новом Саду. Они су се претходно у Америци познали. Исти је на захтев чивуткиње прешао у чивутску веру, дао се обрезати и по чивутском обреду пљунуо је трипут на крст. Ово је тада на најсвечанији начин изведено. Ту беше и рабинера са стране. Преко овога је наша штампа ћутке прешла, као да је се ништа не тиче. Али зато она доноси баснословне глупости, па и безобзирна и неродољубива пискарања, која често од професора потичу и то о стварима, о којима ни појма немају.

Нећемо погрешити, ако се мало позабавимо са неколицином српских листова, који у Новом Саду излазе, јер јавни рад њихов веома је занимљив у својим заблудама. Ми ћемо често застајати и себе питати: да ли је ово јудаизам или анархизам? На које ћемо добити одговор да је ово обоје и да се једно без другог не даје ни замислити.

Новосадске "Трговачке новине" лист Срба трговаца, занатлија, привредника и гласник српске трговачке омладине, који је лист данашња српска трговачка омладина својим трудом и новцем покренула, донео је у 46. бр. 1911. г. чланак под насловом "Одјек,” "Свој своме" и т.д. Но на жалост, садржина му је у пуном смислу речи "Свој против свога"! Овај чланак кипти ињуријама он нас отворено упућује, да све своје потребе подмирујемо – не код свога Србина трговца, него код Чивута, јер Срби трговци - вели превиспрени писац, – нису као трговци довољно образовани!

Писац тога чланка, кога је требало претходно лечнички прегледати, – наводи даље, како један прост паор има танку кожицу на својим прстима, те се према томе врло добро разуме у роби, када је узме у руке. Даље хвали Чивуте трговце, како је тај паор код ових за унука хаљине куповао и много боље и јефтиније прошао, него код Србина и т д.

Да би читаоци о овом били боље обавештени, морамо приметити, да је овај прост паор отац, а онај унук – син пишчев. И сада нам се питање намеће; да, када је тако фина кожа на прстима тога паора, какова је тек фина кожа на образу пишчевом, кад овако по српски трговачки сталеж и њену омладину срамно пише?

Ово питање је новосадски лист "Српство" доста правилно схватило и писца по заслузи осудило.

Ми пак са наше стране би томе писцу препоручили, да се са истим чланком обрати чивутском савезу у Париз, који оваке ниске душе достојно награђује и тако ће му жудња, да што више "заради” – бити испуњена.

Новосадски "Браник" нашао је за добро, место да дотичног писца упозори, да се више своје катедре држи, да га још у одбрану узме, велећи: Да исти писац у колико га "Браник" као ваљана и одушевљена Србина познаје, није то злонамерно учинио, те га упућује на опрезност.

Ово на српски значи: ако би који партизан какав злочин или каково неродољубиво дело учинио, као што је овде са овим писцем случај, па чак ако је и човека убио, - то он није злонамерно учинио, и тако се овај има сматрати и даље као "ваљан и одушевљен Србин".

Тако исто вели и "Застава" за свога вођу, а тако и "Браник" за своје партизане!

Ово су врло опасне појаве појмова у нашем друштвеном животу. – Плодови оваквог рада наших партијских органа беху харчење црквених фондова с једне и проневера матичиног новца с друге стране, и ти су се органи на срамни посао дали, да оваква недела у заштиту узму.

Но ово није све. Вратимо се натраг, па да се уверимо, какову нам збрку појмова ова наша гласила систематски у народ уносе. Ми нећемо далеко: вест о против чивутском покрету у Русији, која нам је лањског пролећа стигла, узрујала је духове "слободара" тих наших гласила, и то сасвим по начину чивутске штампе, из чије су школе тако рећи регрутовани.

"Штампа је данас сила, да јој равне нема, чијом главом мислимо и чијим осећајем осећамо, онога смо слуге. Свакој другој сили може народ одолети, али ако подлегне сили мисли и туђег осећања – нестало га је !

Ово је донео једном "Србобран", и ми се са овим потпуно слажемо.

"Браник" је на тај против чивутски покрет у Русији донео у 44. бр. од 11. марта 1911. год. један уводни чланак: "Јеврејско питање у Русији" . "Браник" велим, који никако да се еманципује од Чивута и њихових назора, – заборављајући на деловање њихово и њихове Alliance Israellite Universelle у револуцијонарном покрету у Русији, за време руско-јапанског рата пише у филосемитском духу, како су и јеврејски новинари у Русији најжешће панслависте!

Ово је на жалост истина, али само привидне панслависте, исто тако, као што су јеврејски новинари у Мађарској највећи Мађари! – Каква срећа по мађарски народ! Та они су бољи Мађари и од самих Мађара, јер од својих последњих је устостручен број кубикаша, а унапређени су од оних суграђана мађарских Чивута са дубљим колицима и ширим кајишима, да што успешније могу својој задаћи одговарати, коју су им њихови усрећитељи, ти нови Мађари, у дужност ставили.

"Браник”, уздижући их, вели:

"У мађарској независној странци и међу посланицима Јевреји су најжешће шовинисте, мађарско новинарство су они готово искључиво заузели" и т.д.

Какова "срећа" за мађарске народе и њихову државу!

Бранећи Чивуте, наш поштовани "Браник" наставља:

"Па према положају, који заузимају Јевреји, ваља ли таки отићи у антисемите... Ваља ли таки подићи хајку против Јевреја? То би било недостојно либерализма и човечности".

Док год буде антихришћана, дотле ће бити и антисемита драги "Браниче", и зато се још не мора дићи "хајка" против Јевреја, као што то чине Јевреји заједно са "Браником” против антисемита. Антисемитизам у својој одбрани не може се још никако узети као нешто нечовечно, јер и ово, што данас пишемо, морало би се по "Бранику", жигосати, као нечовечно. – Што се пак либерализма тиче, тај је управо наручен за даље напредовање јеврејске моћи. Овим "модерним" идејама, које је чивутска штампа у своме духу однеговала, имамо ово да приметимо:

29. јуна 1869. год. беше на окупу велика чивутска скупштина у Липисци. Ту беху изаслати велики Рабинери из Турске, Русије, Немачке, Енглеске, Француске, Низоземске, Белгије и т.д. Предмет саветовања био им је расцеп у јеврејству, који се делио на две једнаке фракције, и то, на ортодоксе и напредњаке. Тај синод је донео о либерализму, као о једној модерној идеји следећи закључак:

"Синод признаје развој и реализовање модерних идеја, као најсигурнија јемства за садашњост и будућност Чивута и његове деце".

("Die Synode erkennt die Entwicklung und Realisierung der modernen Juden als die sichersten Garantien fur Gegenwart und Zukunft des Judenthums und seiner Kinder an".)

"Браник" као прави Јеврејин кукајући за њима вели:

"Јевреји су народ, који је од свију народа највећма страдао у средњем веку па и у почетку новог века. Јевреје су мучили, и пљачкали, новце им отимали, убијали их" и т.д.

Писац би нас јако обвезао, када би нам казао, како је српски народ прошао, па и данас како још пролази? О другим народима да и не спомињемо, од који их данас нема више ни у писму. Зар се "Браник" не сећа оне срамне хајке са "велеиздајницима", у Хрватској? Ми ни у средњем веку немамо примера да се овако што са Чивутима радило. Нека власти покушају овоме сличну хајку, против Чивута данас покренути и оне ће брзо осетити последице тога покушаја.

При крају тога чланка "Браник" овако умствује:

"Кад је Јеврејин поштен, он је поштенији и од многог Хришћанина".

Ово је истина, јер оно, што су чланови српских странака са својим установама - т.ј. са својим црквеним фондовима и они са Матичиним новцем учинили, - неће Јеврејин са својим установама никада учинити. Њему је подеснија и комерцијална банка у Будимпешти и овим подобне установе где су већином туђи капитали уложени.

Оволико о поштењу Јевреја које "Браник" толико брани.

Но да видимо те поборнике либерализма и ту хваљену хуманост и човечност Чивута. Ево примера који је случајно јавност угледао:

Чески лист "Моравске Орлице", од 18. (30.) априла 1882. год. доноси, како су се у Брну испод Штилберга три ческа детета од 10, 11, и 12 год. поред баште шетали, коју је јеврејски млинар Брик под закуп имао. Њих опази син закупника Бертолд Брик контуариста од 20 и његов друг Јаков Пегеле од 18 година. Умамивши невину децу у башту, баце их једног по једног у подрум, а после кратког времена, сиђу се доле повежу им руке наопако, изведоше их напоље и тукоше их. Под ударцима ових нељуди деца су морала играти, клечати, пузити и руке им љубити. Ако би се које дете под теретом оваквог мучења стропоштало, као што је то због везаних руку често бивало, то су га оба чивутина тукли и ногама у ребра ударали да устане.

Овако мучење, трајало је више од три сата. Ако је које дете од страха и бола плакало или викало они су му препретили да ће га убити и пујдали су на њега грдног пса.

Деца су од страха обамрла. Јуде су се пак церекали и клицали: "што ви чините у Русији са нашом браћом то ћемо ми с вама овде у Брну".

Када је овим зликовачким Јудама досадило толико мучење, а да би крунисали своје неваљалство, положише децу на клупу и оцепише сваком по 25 батина. Пре но што их одпустише, морадоше ова јадна деца везаних руку клечећи пузити и своје мучитеље за опроштење молити.

Деца су била услед овог злостављања сва крвава и модра.

О целом овом догађају, полицијске су власти ћутале као заливене, све док "Моравске Орлице" ово зверско дело нису на јавност изнеле и полицијску власт строго укореле. Ова деца беху ужасна слика претрпљеног насиља.

Када је ово на јавност изашло, отац Брик понуди родитељима мучене деце новчану одштету, на које родитељи не пристадоше.

Суд је 7. (19.) маја 1882. год. Бертолда Брика на 8, а помагача му Јакова Пегеле на 3. месеца затвора осудио.

Оваком либерализму не треба коментара. Да су овако што хришћани са чивутском децом учинили, они би покренули целу Европу, а за овај погани бестиалитет не зна ни хиљадити јер чивутска штампа то не износи на јавност.

Па и у самој Русији шта бива?

У Русији Чивути обичавају једног Руса за неколико копејки или за вутку натеривати да Христа представља, те им дозвољава себе по милој вољи ћушати и пљувати. Ово сам, вели један Немац, у Одеси својим очима гледао. Глас о пијавичлуку тих Чивута, диже се до неба. Они су десетостручне убице. Немачки Чивути не могу се ни близу са пољским и руским Чивутима успоредити.

Није нам се чудити што су Антисемитски покрети у Русији тако учестали.

Поводом горе споменутог покрета у Русији, доноси новосадско ”Српство", орган српске народне странке у свом 59. бр. од марта 1911. год. уводни чланак "Слободни зидари" у коме напада мађарског родољуба Карла Хусара "клерикалца", који је у угарском Сабору устао против угарских слободних зидара, тражећи од владе, да деловање тог "тајног" друштва стави под строжији надзор. Он је жестоко напао друштво, прво с тога, што је исто друштво тајно, а друго с тога, што су се у њега увукли Чивути и слободоумни елементи, те све и сва употребљавају да сузбију утицај хришћанских народа.

И разуме се, ово је "Српству", зазорно, врло зазорно. Бранећи и правдајући "борбу" слободних зидара, који то бајаги с разлогом чине, да тиме покушавају сузбити штетан утецај клерикалаца, па вели; "Као што је шовинизам опасан, опасан је дакле и клерикализам". Дакле није штетан утицај Чивута и слободних зидара, него баш онај клерикалаца! - А шта је са Јудаизмом? Он је за "Српство" без сумње добар и спасоносан!

О ви вајни апостоли истине и слободе, зар тако? Зар се то не тиче и нас Срба, наше цркве и осталих хришћанских народа, него баш искључиво клерикалаца?

Оставите се ви слободе, ви гробари истините слободе, јер она слобода, коју ви уживате и са Чивутима проповедате, може да буде за другог тиранија, исто тако, као и она два Чивута у Брну што узеше слободу извршивши тиранију, над три невина детета славенска и то сасвим "слободно". Та ни сам чивутски лист "Пестер Лојд" као јавно полузванично гласило угарске владе, у чијим се рукама данас судбина наше јадне цркве налази, не би био у стању тако писати.

При крају тога чланка вели "Српство": "Тако схватајући клерикалну струју у нашој држави, лако ће нам бити појмива она борба, коју против ње воде сви слободоумни грађани ове домовине, па међу њима и друштво слободних зидара. Нама та борба баш с тога што се ми, потиштени национално и културно, морамо наћи у првим редовима њеним, мора бити симпатична" и т.д.

Овако умствовање није толико ни смешно, колико глупо и дрско!

Каква иронија! Елем борба слободних зидара, која у савезу са Чивутима и њиховом штампом, тако рећи светом овладаше и нас хришћанске народе подјармише, мора нам поштенима национално и културно бити симпатична!

По "Српству” и чивутској штампи, ми се не можемо ни рачунати у "слободоумне елементе", све док се њиховом "слободоумљу" не прилагодимо.

Оваки чланак не би могао написати ни онај "Србин" Светомир Николајевић, коме је Српство "шупља фраза" чије једномишљенике видимо у редовима ове нове странке, чији је орган "Српство", – Баш ова родољубива борба Карла Хусара са хуманог па ако хоћете и са националног и културног гледишта, мора сваком поштеном човеку бити симпатична.

Ова млада странка је у исто доба, док је овако величала слободне зидаре и њихове савезнике Чивуте – приређивала предавања, на којима је један надзорник српских школа међу осталим казао: како српски народ треба већ једном да се окане величати и одушевљавати се за јунаштвом Милоша и Марка и осталих јунака, те да гледамо како ћемо се материјално подићи, као да се не можемо материјално дизати и поред сећања на јунаштва ових наших великана, за које нас вежу тако светле успомене.

За овим је један од млађих професора пред српском публиком предавао науку Дарвинизма, доказивајући како је човек од мајмуна постао и да му је некад тело било длакаво а данас голо и т.д.

Ово друштвено растројство предвиђао и писао сам још у мојим чланцима 1863. год. као допис из Сомбора у "Новосадски дневник". Исто тако писао сам пре 30 год. за време антисемитског покрета више књига. У једној немачкој књижици "чивутско питање са славенског гледишта", у којој сам већ тада предвиђао овај данашњи индиферентизам и одрођење. – (Entnationalisierung.) при крају исте књижице, навео сам, па и осудио, један конкретан случај једног професора и надринаученика са својом несретном теоријом Дарвинизма, који је у недостатку знања своје струке за коју беше одређен својим ученицима предавао. Пре 8 година пак, предвидео сам Катастрофу Српског Трговачког Удружења и "Матице Српске" у брошури: "Чувајте зграду своју пацови се множе"! Но охолице осуђујући ме, дигоше се тада на мене дрвљем и камењем.

У последње време појави нам се једна нова звезда, у новосадском срп. професорском колегиуму, која тражи, да се светковање Св. Саве укине и на ово место Доситије Обрадовић постави, исто тако, да се ћирилица укине и латиницом замени. О ви штребери и сви остали што но кажу, штребери подрепаша, чабраша и мунгова, престаните већ једном зла чинити своме народу!

О писању новосадске "Заставе" и њеном умствовању у опште, да и не говоримо иако је она тада за време антисемитског покрета у Русији доста правилно писала. Она је иначе у страначким стварима и главу изгубила, у сваком броју читамо само њена "спасоносна" начела. Поред "Заставе" излази још један часопис "Жена", кога уређује жена "Заставиног" шефа, који у "Застави" величајући један чланак своје "Жене", по коме данашње друштво, још није доста деморалисало и коме су "државна уређења и морал и школска настава” на своме месту. Па ипак за овим вели; да ово овако не може остати. Он види садашњу децу као жив протест против целокупног садашњег стања. И ова деца са више поуздања и самосвести долазе и дорашћују да изврше преврат преображаја опште трулежи.

Скоро целом мисленом свету је познато, да су нам школска деца већином корумпирана, уочна, непристојна, напуштена, без икакве дисциплине, и да им је настава већ у школи такова, да та деца и не могу бити друкчија него што су. У данашњим школама се о свему и свачему предаје, само о веронауци најмање. Престало је оно појање деце: "царју небесни" пре но што се предавање отпочне, као и благодарење по предавању у школи. У цркви пак видимо их врло ретко крстити се, а децу нижих тј. основних разреда не виђамо никако цркве посећивати. Све је ово укинуто и слободи раскалашности место дато. Овде није толико ни до наставника кривица, колико до оних тамо "горе", што овим управљају и ово намерно кроз прсте гледају.

Тај чланак часописа "Жене" завршује: "Ту децу би требало васпитати у сасвим новом духу..." Разуме се, у духу "Заставином", у духу анархистичком, који би превратом и преображајем заменуо данашњу трулеж, са још већим трулежом.

Но ми ово не можемо тако озбиљно узети, јер то пишу људи, - човек и жена, који нити имају, нити су икад имали своје деце. Они се намећу за наставнике туђој деци, они хоће сасвим по својој ћупи – у анархистичком духу да их васпитају, разуме се, јер то нису њихова деца.

Као што је познато "Застава" је већ давно ударила странпутицом. Она је једном тражила да се цркве позатварају.

За ово кратко време, од када "Заставини" радикали овладаше црквом и школом – што но рече Миљко Мрконићу: "Умукоше песме по црквама, проплакаше кости светитеља и ћивот се у поноћи тресе, – кандила се од ужаса гасе"!

У својим мудролијама иду они листови тако далеко, да већ траже: да се св. причешћа забране узимати, са "здравственог гледишта".

Бива по некад, да код нашег новинарства као варница и истина искрсне. Н. пр. "Српство" у 12. бр. 1912. год. донело у свом уводном чланку "Парламентаризам у Србији" међу осталим и ово: "Друмови по Србији, почели су да се засевају лешевима политичких мученика, који су са заслепљене суровости политичко-партијски противника попадали. Малену и сретну кнежевину српску заменули су фирмом ласкаве краљевине, али су зато исисали и последну свежу кап крви, која им је сву снагу давала".

Ово већ није фраза, ово је на жалост поражавајућа истина. Шта се пак тиче некадање "сретне кнежевине српске" коју су фирмом "ласкаве краљевине" заменили, писао сам ја још пре 30 год. у књизи "Са филосемитског бојишта". Но питање нам се намеће зашто дотични лист не настави и даље у овом правцу и што нам не каже, ко су ти, што тада управљаше судбином Србије?

"Српство" одмах за овим наставља, како је у Србији "завладала демагогија и наступила у парламентарном животу констернација".

Ми ево отворено поричемо, да је то демагогија, не, то је Јудаизам који за собом видљив траг анархије оставља и то траг у врло опасном облику. (Јудаизам, који је још за време Розена Шауенглова, Бресница и осталих народних усрећитеља тамо корена ухватио).

Пред гомилом оваких појмова тих листова, а по дубљем размишљању, долазимо до закључка, да је ово све скупа Јудаизам и Анархизам, који су неразделиви и да је онај први творац овог последњег.

Ја и овог пута понављам: "Das Judenthum ist die Decompositionsmasse in der menschlichen Gesellschaft. Die Grundart deses Volkes verhindert die individuelle und sociale Veredelung.”

Новосадско Српско Народно Позориште, та жива народна школа, прежива тешке дане. Оно ће скорим да престане као позориште битисати, јер је данас у рукама људи, који га, већ сада претварају у "Оперу", а за тим ће у шантане, за које се већ и чивутске "снаге" увлаче, и онда ћемо, разуме се казати, то је такав дух времена, без да ће когод ово као последицу наше малаксалости, или као капитулацију пред чивутским молохом хтети признати.

Не стојимо боље ни са "Матицом Српском" у Новом Саду. Самовоља неких чиновника не престаје своје терати. Овде је пре неколико година одређена свота од 1000 круна годишње потпоре за сиромашне књижевнике. Но овога пута, ово није издато по определењу него их је новоизабрани први тајник самовољно за себе задржао и ником ништа! Матица српска данас лежи у агонији, а погреб јој ево сами спремамо. Гробар и њени добро наплаћени, чине своје. Они је спремају тамо горе за Будимпешту на операцију да иде, за које их и награда чека.

Оволико о нашем новинарству и нашим установама о којима сам примера ради, њихов рад изнео. Има их и у Србији, о којима би се дане читаве књиге писати. Н. пр.:

О прошлом Рождеству Христовом, донесоше неки београдски листови изреке из Талмуда. Но чудновато је, што не донесоше и онај став где Талмуд вели: да "народи, који нису Чивути, пси, свиње и магарци су!" Или: ”Свака жена, која није кћи Израиљева, скот је!" и т.д.

У исто доба доноси један други лист превод са енглеског: "Разорени Јерусалим" од Бајрона, те завршује: "Јехова моћни у задњем часу поглед сврни. Храмове не дај, да ти погански Бог оскрвни”.

Растрвљене ти жидове и унижене, учини, нека сунце слободе гране око Сиона, где Јордан тече у Палестини.

Моле те деца твоја, за њих се старај, брини".

Већ као новинари требали су знати, кога се ово тиче. Нас, – нас не Чивута. Јер по Талмуду Јехова је чивутски Бог (под уговором) а поганици смо ми нечивути, разумимо! – Дакле погански Бог, – Бог је наш, који им храмове оскрвњује!"

Овака борба (са оваким појмовима) какову данас наше новинарство води, велика је несрећа по народ српски. Спутани мислима чивутске штампе, није у стању да је се ослободи, него их стереотипише и у народ уноси.

Ови су листови у расправи дневне политике врло занимљиви управо смешни. Они се често баве стварима, које се нас у опште ништа не тичу, а о стварима, које засецају у интерес свога народа, прелазе ћутке и чекају да им чивутска штампа у расправи њихове сопствене ствари правац даде.

Јудаизам сам по себи очити је израз корупције: материјално упропашћен народ престаје ладно размишљати. Напуштајући оваке мисли - силом околности -једни се обраћају социјализму а други анархизму, томе најстаршнијем оружију Јудеја, против осталих народа.

Ми нисмо далеко, где ће наше новинарство, заједно са Чивутима проповедати против себе и својих "клерикалаца", ону из Мојсијеве V књиге гл. 7 стих 5. – "Олтаре њихове раскопајте ликове њихове поломите, лугове њихове исјеците, и резане богове њихове огњем спалите". Француски народ је већ у томе правцу отпочео и олтаре своје раскопао!

И о нашим књижевницима, дало би се много писати. Преводи страних књига, у највећем су јеку; скоро ништа свога, ништа у духу свога народа, па и за то мало рада – и ако по народ убитачног, траже наплате из својих доста осиромашених и опљачканих просветиних завода и његових фондова. Ово пишући, покушавао сам, да се блажије изразим, но на догледу ужасних рушевина народне тековине, беше ми немогуће!

Нека ми се дакле не замера, што овај свет, као и оно што се у њему догађа, не могу да оцртам са онако ружичастим бојама, као што то други чине. – Кајафе су се знатно помножиле, а књижевници и фарисеји броје данас у милионе те стварају себи масу умних богаљева!

Из ове мучне ситуације данашње друштво нема излаза. Многи полагаше наду у хришћанске социјалисте, но и овде је наступила реакција. После смрти Луегерове ова странка ево опада, а и за живота му, наступило би то исто, само мало доцније. Ово се све могло предвидити, јер њихово држање према Славенима, нарочито према Србима у "велеиздајничкој" парници у Загребу беше у пуном смислу антихришћанско!

Но сада да пређемо на рад великих умова, н. пр. на умни рад многослављеног руског писца Грофа Лава Толстоја.

Познавајући његов преџивот, долазимо до закључка, да је у њему заостала клица блуда, коју клицу није био у стању да угуши. Ово беше довољно, да даде и такав правац његовом даљем умном раду, у коју је сву снагу своје огромне даровитости уложио.

Оваки дух провејава кроз његово "Васкресеније", његове "Ане Карењине", па и кроз многе друге његове радове, које је чивутска штампа тако ревносно величала, а наша већином већ давно почивућена – без икаквог свог самосталног размишљања прихваћала и систематски ширила, јер ово беше за њихове умове много лакше.

У осталом кратка, али поражавајућа критика, на то "Васкресеније", коју је велики руски наученик Александер Аксаков под насловом "Wozu?” (Нашто?), написао, померише још већма "моралне" појмове толико слављеног Толстоја, који је упоред са фармазонскочивутском штампом рушио Хришћанство.

Ми не знамо да ли је Толстој био члан слободних зидара, али једнако знамо и то, што очима видимо, скоро у свакој чивутској, па и фрамасонској адвокатској канцеларији, као и у канцеларијама њихових установа видимо слику Толстоја, чему је сваки коментар излишан.

"Крајцерова Соната", огледало је његове моралне голотиње, која надмаша све преставе Шантана мађарске престонице, од које су Чивути данас један нов Јерусалим створили. Овакву "културу” ето гаје они са њиховом штампом, а наша тонећи у каљузи блуда – прихваћа је и у народу свом шири.

Као што се види, Толстој се борио са Чивутима раме уз раме. Зар они преврати у Русији за време рата са Јапаном нису дела Чивута, ових проповедника блуда и преврата, са којима сила демона невидимо служи? Као што је доказано, са овим превратима управљао је и трошио оне огромне своте чивутски савез из Париза, који са толиким милионима располаже.

Писци социјалне теорије, разних су назора. Назори оних са пуним стомаком, немају те исте осећаје, као они са празним стомаком, из којих разни расположаји па и осећаји, а са овим и разни назори потичу. Они са пуним стомаком јако се разликују у раду и осећају са оних са празним. Онај са пуним стомаком, благујући страши се рата, и њихових грозота, овај са празним стомаком, да би скратио своје патње, не марећи за живот – тражи рата са свима грозотама.

Н. пр. Толстој описује у свом познатом делу "Рат и мир", све грозоте рата и његових последица. Међутим, онај са празним стомаком, тврди, да је овај данашњи мир много ужаснији и од оног најстрашнијег рата. И сасвим је јасно, јер у рату одлучује моменат смрти ратникове, где свршава са својим даљим патњама, дочим у миру заједно са својом породицом непрестано ратује, чије се ужасне патње на десетине година протежу и често револуционарне покрете, па и саме ратове са својим грозотама за собом повлаче.

Социјалистичка странка је највећа, па и најјача. На ову странку су Чивути бацили већ давно око и експлоатишу је до миле воље. Они су им постали господари и вође њихове организације.

Друштвено питање није ништа друго до чивутско питање. Оно прво се истиче да прикрије ово последње.*(* Die Sociale Frage ist wesentlich die Judenfrage, alles Uebrige ist Schwindel! ( Otto Glaugau: Kulturkämpfer, Berlin 1881.)

Велика француска револуција беше овоме сведок. Пустош, који је тада социјална револуција за собом оставила, беше неописан велик. Све беше порушено, поништено, ништа поштеђено, до једине Палате Ротшилтове. И то беше из благородности што им је овај, – овај велики покрет тада новчано испомагао.

Данас су чивутски новчани владари постали велесила над велесилама, они решавају о рату и миру! - Без њиховог нарочитог опуномоћеника, свако крунисање владара – сматрају они незаконитим!

Није војска толико на терету државама и народима, као што то чивутска штампа често истиче, не, него оно што она не истиче, и о чему она тако радо ћути. Она народе тиме само обмањује и заваркује, скреће пажњу са себе, јер Чивути су највећи терет за народе, нарочито са својим финансијским операцијама, којим државе грдно задужише и тиме народе осетно оптеретише. Нисмо ни ми за подржавање толике војске у мирно доба, али у закону стоји писано да их морамо подржавати, како би се одржавао онај "поредак" који они за свој опстанак, на рачун осталих народа успоставише.

По статистици од 1880. год. располагала је Ротшилтова група са 20 хиљада милиона, а данас после 30. год. можемо узети још једанпут толико. На ово узмимо годишње 5% камате, то имају народи европских држава две хиљаде милиона годишње само за њих да плаћају.

Велики Наполеон је у своме говору 1806. год. у државном већу међу осталим, ове значајне речи изговорио: ”законодавство се мора свуда умешати, где год се доведе у питање опште благостање". - "Са Чивутима се мора поступати као са одвојеним народом, а не као са религиозном сектом. Они су народ у народу", и т.д. Оваке узорите владаре, заменила је република, која је по француски народ данас судбоносном постала.

Овај владар поштовао је још ону узвишену изреку: "Salus respublicae suprema lex esto!" ("Благостање народа, нека је највиши закон!")

Највећи поборник републике беше у своје доба Макиавели (1469.-1527.). По њему је република најсавршенији облик државни. Но одмах за овим, долази до уверења, да је република за неке државе немогућа, а најбољи облик владавине апсолутна монархија, гледе народног благостања. Да је Макиавели, мало дуже живео, дошао би као и ми до уверења, да је република за сваку државу, гледе народног благостања, најубитачнији облик државни, јер нам ова место Монарха небројене Монархиће доноси, који су уједно и покретачи растројства друштвеног, и који не бирају средства да то постану.

Према оваком друштвеном растројству, данас не би ни апсолутистичка монархија могла поправити то друштвено стање. Корумпиране данашње земаљске управе, под притиском чивутске моћи, погоршале би још већма то стање, јер она незнатна нечивутска штампа, која би се усудила неправду жигосати, била би за свагда угушена.

Апсолутистичка монархија беше некад штићеник хришћанског облика на коме је темељу дотична држава подигнута. Нпр. апсолутистичке мере у Хрватској, дају нам јасну слику вандализма, већина српско-хрватских листова, изложена је клеветама чивутске штампе, која овом приликом свој урођени занат систематски тера и то јој је тим лакше, што она већином уз "јаче” стоји. Она је проповедница "правде" Она је свугда позната као Реицхсфреундлицх!

Истина, они су подељени, ми ћемо их наћи у свима странкама, па и у опозицији, одакле своје верне о намери странке у којој се налазе тачно извештавају и по упутству "кагала", тога највишег форума своју врсту притиска па и диктатуре извађају, у кратко, они врше у тим странкама службу репортера.

Против Чивута данас устати, значило би против државе и њеног организма борити се, пошто је ова у њиховим рукама. Ми дакле стојимо словом закона стешњени и потиштени са свију страна!

Религиозно цепкање, беше у своје време јаки потрес хришћанске зграде, но еманципацијом Чивута, као што данас видимо, потресена је ова зграда из темеља. Облигаторни цивилни брак, то морално недоношче које се је при крају 19. века породило, беше смртоносан удар за хришћанске народе. Ово беше значајан успех чивутске штампе и њеног притиска на законодавства европских држава. Устав са еманципацијом Чивута, донео нам је уставну анархију. Ово беше неопростив грех, који данас сви народи осим Чивута, испаштају, јер као што видимо, нема изгледа, да ћемо се икада легалним путем од ових ослободити.

За овим је наступила борба за еманципацију женскиња, као и борба за укидање Недеље као празника а увађање "недељног одмора", како би даном приликом могла чивутска Субота, као недељни одмор, хришћанску Недељу заменити.

У јаком таком одбору за еманципацију женскиња у Америци беше од 16 одборница 11, Чивуткиња.

Чувени енглески публициста и оснивач шпиритистичког клуба Св. Јулиа (St. Julie) Уљем Стид (Stead) у Лондону у познатом енглеском часопису "Review of Reviews" препоручује Јеврејима, да се окану ровења против Русије" јер вели "они сами дају подстрека антисемитском покрету, жртвујући интересе светског мира својој неутољивој мржњи на Русију". Даље доказује им, како је то опасна игра, те долази до закључка, да Јевреј и када му се да потпуна равноправност са домаћим становништвом и сва грађанска права, ипак остаје Јевреј, готов да првом приликом жртвује интересе земље, која га је посинила, да нашкоди непријатељу Израјиљеву". Ово је све тако, а и похвале достојно, да се и оваки знаменити јавни раденици крећу против неправде. Само би желили, када г. Уљем Стид, и опет буде о овом писао, да скине рукавице, јер оваке опомене у рукавицама, не делују на осећаје Израјиља, него још погоршавају и изазивају освету. - Они ево одмах одговорише штрајком са једним милионом рударских раденика у Енглеској, па ако и ово не буде довољно, ступиће у штрајк и железничари, само ако буде воља Израиљева, и њихових савезника слободних зидара.

Овом штрајку ће се подметнути сасвим други узроци, у којима чивутска штампа не оскудева, јер за оваке случајеве држи их у приправности. О нечувеним марифетлуцима те бестидне штампе, имали би врло много писати. Она ће небројене чланке доносити о тим узроцима и тиме траг освете за којом толико жуди да заметне. Разуме се, да ће овде наша штампа у својој немоћи и безазлености као обично секундирати.

Могуће је да ће они доцније приредити штрајк и у другим државама, н. пр. у Угарској, но то ће бити маневра, управо генерална вежба своје војске, коју ће даном приликом употребити да преведе у дело обећања, која им Мојсије у V књизи гл. 7, стих 24 навешћује: "И предаће цареве у твоје руке, да сатреш име њихово, неће се ни један одржати пред тобом, докле их не потреш".

За ово су анархисте већ на делу, који републикама крче пута, за које добијају права, да могу постојати.

Данашња слободна штампа, као и слобода у опште, постала је карикатуром, која човечанство понижава, прогонства нечивутске штампе, која би се усудила истину писати или друкчије мислити, него што нам Јудаизам прописује, неизбежна су.

Данашња Мађарска престоница постала је за Чивуте прави Јерусалим. Мађарска пак, као и остале државе, постадоше све скупа једна нова месијанска држава. Према овој чињеници они су данас држава у држави.

Хиљадугодишња прослава мађарског народа беше за ове иронија, какову ваљда ни један народ није доживио. То не беше прослава. То беше прави чивутски вашар, у коме је Израиљ помоћу своје штампе а под фирмом прославе трговао и милионе згрћући - Мађарски народ и државу му срамотио и знатно оштетио.

После сваког рата, или после сваког већег преображаја, свугде су они први са својим захтевима. Толика проливена крв руских синова за ослобођење Бугарске па и Србије, донела им је лавовски део. Ко се не сећа берлинског Конгреса, на коме они под Дизраелије Биконсфилдом споразумно са Бизмарком главну реч водише. Књежевина Бугарске, као и Краљевина Србија, могла се је само подусловно признати, и то, по цену равноправности Чивута у тим земљама, које ће доцније да подјарме.

Овом подобну политику терају они и по општинама као чланови већа: ту су кортешације, ту погодбе такозвани компромис, "пакт", - ту ти је прави чивутски вашар. О угледу општине не води нико рачуна. Што се слободе тиче, та нам је истина остављена, и то слобода оснивања разних установа, н. пр. "Соко" је забавна установа за велику – у шаренилу, заоденуту децу. Многе оваке установе немају довољно јасну одређену сврху свога битисања, али зато се и они упуштају у борбу, и то са мушицама, док им међутим црне орлушине за то време кости глођу, јер грабеж најрадије налеће, на млитавост, исто тако као и на трулеж!

Ми имамо данас на све стране антиалкохоличарска друштва, чији се родољубиви покретачи заузеше да спрече пијанство, ово друштвено зло. По нашем мишљењу ово им неће поћи за руком, јер они не истражују узроке те друштвене несреће из којих потиче, него траће скупоцено време, чија цена све на више скаче, јер камата се гомила.

Морални развитак друштвени, најмоћнији је антиалкохолиста, моћнији од свију друштава ове врсте.

Већина морално, упропашћених, одају се блуду који пролетаријат рађа и не даје му никако прогледати, разуме се да код ових алкохолизам прво место заузима.

Као што рекосмо, ми имамо слободу оснивања сваковрсних нових завода, странака, клубова, сазивања зборова, слободу прописану и ограничену. Она је под надзором власти. Слободу која цепкању, свађи и саблазни води. Да није оваке слободе за распаљивање партијских страсти и сазивања нечастивих зборова, то би ножеви међу крвном браћом мање радили. За оваку братоубилачку борбу ето одрешене су нам руке. То није она иста слобода рада тајног чивутског савеза и слободних зидара, који ником, па ни властима не дају рачуна, јер они су тамо власт над властима.

Исто тако стојимо са Бугарском и ЕрцегБосном, са овом нашом сирочади. Заиђимо тамо у народ и уверићемо се о овоме.

Но вратимо се и опет у Француску.

Нездраво друштвено стање у овој држави плод је пада монархије, која је републиком замењена. Пад Париза беше велико изненађење; цео образовани свет се тада згрозио. Ово дело Гамбете и другова му извршено је вољом Израиљевом. О овом паду се наш Змај-Јова у песми овако изразио:

Париз паде свет се згрози,
Орлушина гракну,
Дух слободе канда стаде,
И натраг коракну!

И заиста, слобода француског народа коракнула је натраг.

Пре 10 година писао сам о овој држави, да је већ на путу да Чивутима преда законодавство у руке, како ће јој народи законити робови постати! И тако ће им народ и држава постати законом спутан пљен њихов, из чијих ће се чељусти само једним снажним покретом од "доле" ослободити моћи.

А донде, "Vae victis!"

Тада још не могох ни помишљати да ће се моћ Чивута за тако кратко време, у толикој мери проширити. Ово данас не важи више само за француски народ, него за народе свију држава.

У тој толико хваљеној слободној држави, видимо данас хајку против француског народа коју су Чивути силом своје моћи покренули. Ова хајка не да се лако описати. Овај некад тако племенити народ избезумио се, постао је играчком једне шачице пијавица, које је на својим грудима однеговао, а затим подлегао. Овако до крајности деморализован, дотле је већ дошао, да се држава за његову децу забринула. Она је донела закон, којим се има родитељима са троје или више деце државна потпора за њихово одржање давати, јер бројно пропадају и нестају, што се и са интересима чивутске халапљивости коси, јер што мање робова, тим мање радне снаге, који кулуче за њи!

Црква и школа у Француској престала је у духу хришћанском битисати, јер чивутска штампа и њено "слободоумље" тако захтева. За овим дошло је оно друго, да се пред очима целог хришћанског света цркве позатварају, конгрегације разреше и црквени новац конфискује. И шта би? – Један од ових слободара, коме је овај новац био поверен да рукује, једног лепог дана ухвати маглу са 10 милиона и нестаде! Истина, чивутска штампа, која данас главну реч води; донела је у почетку вест о тој проневери, али је за овим намерно умукла и ствар је на томе остала, јер ово је новац "поганика", који му по Талмуду ваља одузети, да не јача моћ његову.

Карактеристично је у овоме, да се један народ од ових материјално и морално упропашћен – држави на терет ставља, које и опет тај исти народ – да би покрио ове државне издатке, мора држави да плаћа. Јер Чивути на њихов "рад", који без зноја и труда милионе згрћу, не плаћају ни десетину порезе, од оних, који данас тако рећи у зноју лица свога кулучу.

Нека ме нико не гледа за клерикалца, јер како о овима мислим јасно сам разложио у једном писму на Др. Хинка Хинковића упућеном, који је то писмо у своме познатом делу "Рај и Пакао" одштампао, али се тек не може тражити, да се ради чивутске прождрљивости народу религија насилно одузме и тиме биће његово на жртви пренесе, јер као што рекох: изчезнуће верских осећаја, значи пропаст света, буђење пак вишег верског осећаја – васкрснуће!

Чудновати су то појмови слободе. Зар милионима људи да се слобода вероисповести спречава и то на најбруталнији начин? Ово већ није више слобода, то је тиранија, од које сви слободари, а нарочито њихови помагачи, треба да се стиде.

Оружије, којим се Чивути вековима служе, непобедимо је, свагда ново, по потреби ситуације коју себи стварају, и по времену у коме нас бију, – коме оружју полако подлежемо. Ово смо оружје законом признали. Њихова моћ је слободно зидарство удружено са универзалним израилским савезом у Паризу, под чијом управом је данашња социјалистичка организација света угледала.

Син великог мађарског родољуба Лајоша (Фрање) Кошута, вративши се са емиграције, где му се отац све до смрти бавио, постављен је од Чивута за управитеља једног новчаног завода, са 40 а доцније са 80 хиљада круна годишњег дохотка, и разуме се, Чивути су се са овим "родољубивим" делом разметали и политички економно кшефтовали, т.ј. напредовали. - По коју би му се цену отац његов дао за овако што употребити?

Чивути су за сваки узвишенији рад неспособни. Ми ћемо овде један случај примера ради навести:

Католичка је црква прибележила један врло важан догађај. Пре више година беше у Ољмицу католички Бискуп, по имену, Кон, иначе покрштен Чивутин. Његов рад стојао је у опреци са прописаним радом једног поглавице хришћанске цркве. Овај је Бискуп под фирмом црквене поглавице као и сваки други Чивутин трговао, са свачим, као и са шумама, глобио је сиротињу откидао је зараду од раденика, а када је услед овога метеж наступио, буде под истрагу стављен, а за тим и отпуштен.

Ми их виђасмо на управи земаљској заједно са слободним зидарима и њима оданим људима, где се дочепаше највише власти, као што беху:

Тиса Калман Векерле, Розвелт, Гамбета, Кремије, Биконсфелд, Св. Николајевић, Криспи, Петровић, Розен, Ерентал, Чемеги, Стерењи, и т.д.

Они су свугде своји, сложни и споразумно раде у једном правцу и то под видом хуманости и човечности.

Природни развој на Балкану спречен је: Њини народи са својим владарима спутани су политички и економно. Они чекају на "милостива” упутства велесила, чија дипломација под притиском чивутско-фармазонске моћи стоји, са којима се демони тако рећи невидимо служе.

Будимо на опрезу, јер судбина балканских као и осталих народа данас је у њиховим рукама. Они нам поскупише новац, време, живот.

Они нам данас по својој вољи регулишу камату и то све у границама закона – дижу и спуштају, т.ј. стежу и попуштају.

Политичка констелација европских држава мења се према вољи њиховој.

Наша сопственост, – имовина и новац наш, добише новог господара. Ова је мена у друштвеном животу врло поучна и по историју света од неоцењиве вредности. Ту више нису ни закони у стању да што поправе и да спрече, јер их они сами по својој вољи кроје. Они су данас господари те наше сопствености, коју нам "путем закона" одузеше. Они нам се увукоше у зидине наше и заузеше огњишта наша!

Ми их као странце примисмо и посинисмо, а они нас подјармише и својим робовима учинише. И тако доживисмо, да нас они по Талмуду странцима (”Фремдлинге") називају и као са таковим поступају. Писац ових редака унапред зна шта га чека: клевета, гоњења, бојкот у сваком погледу као што то већ једном пре 30 година беше.

Но сада да се мало позабавимо и са великанима Чивута и њиховим радом и ако га не одобравамо, али га и не омаловажавамо, јер нам бригу задаје. Њихов рад ће нас уверити, колико се они брину за своје Израиљћане и децу њихову, нарочито они покрштени, као што беше Гроф Ерентал, Чемеги и т.д.

Велика скупштина Рабинера 1840. год. у Варшави, у којој расправљаше прастаре чивутске књиге, које навештавају чивутском народу господарство над светом, на који би начин могли остале народе подјармити и њиховим робовима учинити. Сви беху једног мишљења, да ће све ово моћи новцем постићи. Но Мојсило Монтефиор (Ротшилтов шурак) устаде са примедбом: – "Шта ви овде трабуњате, да помоћу новца овладате светом? Догод ми штампу и новине целог света не добијемо у руке, са којима би народе заварали и обмањивали, донде нам светска власт не може бити никако обезбеђена!"

Ово беше са великим допадањем усвојено. Главније листове прекупише, многе нове покренуше, књижаре на све стране отворише и штампа отпоче у овом правцу свој посао. Главна им задаћа беше истицање народносног питања, за овим, "слобода" народа, која је толико растегљива и примамљиве природе, да се народности све до данас једни према другима на ратној нози непрестано налазе. У ову страсну борбу увукоше они народности и отвратише пажњу са себе и свога кајишарства, учврстише се политички и економно на рачун осталих нечивутских народа!

Први покушаји са револуционарним покретима који 1848. год. једнодобно у свима државама плануше, беху успехом крунисани. Ово им беше ремек дело и темељ за еманципацију њихову, а не за слободу нашу о којој толико беше говора и за коју се народности толико крвавише!

Слободни зидари нису примали у своје друштво Чивуте, но прве половине прошлог века, онај исти Исак А. Кремије, оснивач "Аллианце Исраелите универселле" у Паризу, – пробио је лед, који за њих вековима замрзнут беше и учврстио је везу са овима. Доцније, помоћу ових, буде Кремије 1848. год. за председника народне владе у Француској изабран.

Кремије видевши колосалан напредак овог свог мезимчета, узвикнуо је у скупштини: "Једна нова месијанска држава, један нов Јерусалим мора ускрснути на место краљева и Папа”! - ( Ein neues messianisches Reich, ein neues Jerusalem, muss an Stelle der Könige und Päpste entstehn!)

Енглески премијерминистар Чивутин Биконсфилд Дизраели кога је чивутска штампа већ тада уздигла била за дипломату европског гласа и који је Русију био већ увукао у мрежу, казао је једном својима: "Они који иза кулиса не виде, мисле да светом управљају сасвим други људи. Руска дипломација пуна тајне, пред којом цела Европа бледи, па ко је организује, и ко је руководи? – Јевреји". Овај је већ тада имао ослонца у " Alliance Israelite " и у слободном зидарству, када је са оваком смелошћу ове значајне речи изговорио.

Он је без сумње рачунао и на онај пораз Русије у Кримском рату, коме је поразу оно самоубијство руске дипломације 1849. год. предходило, када је у својој дипломатској недоследности, ослањајући се на своју величину предала побеђене Мађаре Аустрији, на милост и немилост, без да је тада себе и свој престиж обезбедила, или на какву компензацију, помишљала, за ове толиком крвљу својих синова учињене услуге.

У раду руске дипломације видимо и данас на сваком кораку, туђе прсте, које самоубиству воде.

Наша браћа Мађари пак нису се још ни данас научили памети. Они нас за ово још непрестано мрзе и потискују. Место да поправе учињене погрешке од 1848. године и да траже са Славенима што чвршћу везу за свој и својих народа опстанак и даље гоне. Удружени са Чивутима и бестидном чивутском штампом гоне нас, да будемо оно, што никад не можемо бити, т.ј. да будемо Мађари чивутског кова. И још више: да се одречемо вере, језика, народности и имена свога, ових светиња наших. Гоне нас на оно од чега се култура светска гнуша.

Они се радо истичу као господари земље, нуде другима слободу, а сами је немају! - Гоне нас онесвешћени хипнозом својих властодржаца Чивута и слободних зидара, који им данас ево материјално, економно и национално главе дођоше.

Ово је ванредно повољна ситуација за тријализам, којим ће се преко Беча управљати и тиме народности и даље подпаљивати.

О узроцима скупоће животних намирница у последњим годинама, нарочито свиња, чујемо и читамо разна бенетања. Међутим ствар је сасвим јасна. Многи се питају, шта је руководило аустроуг. државу на склапање онаког царинског уговора 1911. год. са Србијом? Узрок је тај, да цене животних намирница за Хришћане те монархије буду што веће, али уједно и Србију, колико је могуће политички и економно да упропасте.

Царински рат са Србијом, који је толико година у ту сврху вођен, довршен је у корист Чивута. - Овако вешто маневрисање могло је само од покрштеног Чивутина Ерентала као државника потећи. Анектирање Ерцег-Босне, беше права трговина, у којој је исти главну улогу играо.

Утецајем његовим, комисија је за склапање трговачког уговора са Србијом довршила свој посао. Она је на све, па и на перје, такав ђумрук ударила, да је извоз из Србије постао немогућ. Но гуске, које већ на себи перје носе, ослобођене су ђумрука, што је за Израиља гледе трговине и његове животне намирнице од велике добити. Извоз тога артикла постаје данас све већи и трајаће све до коначне експлоатације.

Сад да видимо ове чивутске великане, како се држе према злочиначком делу своје браће.

О ТисаЕсларској афери да и не говоримо, као и о оном злочину Чивутина Хилзнера где су угашена два живота ради набавке хришћанске крви за чивутске верске цели, него да се винемо тамо у старију прошлост.

1842 год. извршише Чивути једно убијство. Они заклаше узор духовника и далеко чувеног проповедника науке Христове - Патер Томаса у Дамаску. По оптужби употребише они крв његову на верске цели које је судском расправом све и доказано, и Чивути, - њих 7 на броју беху за ово осуђени, од ових, тројица на смрт. Но тада се заузе Исак А. Кремије, и састави изасланство из свију држава те са препоруком свију европских дворова, које је овај испословао, обратише се ови Султану, ради ослобођења ових несретника...

Пошто ове судски не могоше као невине прогласити, то их је Султан помиловао, и тако их од вешала спасао.

Ово је врло занимљива расправа:

"Да грјешна народа, народа огрезла у безакоњу! Сјемена зликовачкога, синова покваренијех! Оставише Господа, презреше свеца Израиљева, одступише натраг". "Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити".

Овако је писано у Старом Завету још пре 2000 година (Пророк Исаије гл. I стих 4. и 16.)

Пишући све ово, ја сам далеко био од намере да неком судим, не, јер за ово нисам позван, - него ми беше намера хипнозом успаване да будим.

Као што сам овде писао о прошлости и садашњости, исто би тако могао писати и о нашој будућности, која се даје математски израчунати. Но пошто би ова књига толико набујала да би са материјалне оскудице у ропство пала и тешко да би света угледала, то ћу да завршим. - Жао ми је, само што код најбоље воље, нисам био у стању да нађем излаза из ове по друштво тако несносне ситуације.

Сви народи – мање више, искупише крвљу своју слободу. Но ови чија се крв још није охладила, допадоше још тежег и срамнијег ропства, из кога се не ослобађа лако.

За даљу расправу ове, теорије, дао сам ево довољно инпулса, мојим насљедницима, тј. бољим и моћнијим факторима од мене, који тек морају ускрснути.

Није искључено, да ће се ови појавити у предстојећем преображају још овог столећа, који преображај Исајије Пророк у I, II и III глави описује. Тамо ћемо наћи и коначно решење источног питања, као и решење многих других за нас још нерешених проблема, о којима ова наша висока дипломација заман своју главу лупа.

Наша је генерација данас збуњена, и немоћна, она је на прелому, тек идућа ће да прихвати и да реши ово кардинално питање.

Има их неколицина чланова нове генерације који су већ и света угледали, али за сваку мисао још недозрели. Но доцније, они ће умно прогледати, па и сазнати, ко су, шта су и какви су им претци били, који су овај данашњи шарени свет представљали: - то беше потиштено робље, велико робље, чије светиње руглу изложене беху! - -

Мени се смркава, живот ми се гаси, ближим се ево крају овоземног живота.

Вами дакле последници моји остављам у аманет ову књигу. Вами, које врло добро познајем, које сам за време мог живота у души мојој неговао и који ћете тек по смрти мојој потпуно однеговани, али уједно и духом препорођени бити. У томе препорођају вашем, наћи ћете ме доцније, много доцније, у души вашој, тамо ћете ме познати, овај тешки посао наставити и у корист потиштених, у корист правде победоносно извести га. У том вашем послу, суделоваћу са легионима.. Ја вас видим већ на делу, видим вас на пола столећа удаљене пред собом.

На овом страшном суду, на овом јединственом рочишту наћи ћемо се!

Као што верујем у васкресеније Христова, и у долазак његов, који ће по моме рачуну, најдаље већ почетком друге половине овог столећа у својој светлости да се појави, исто тако верујем да ћете и ви једнодобно ускрснути.

Свему овом предходиће тама, којој већ сада на сусрет идемо, а многе тајне, које нам се почеше откривати, сакриће се, и биће неприступачне.





Београд
Штампарија Наумовића и Стефановића
1912.
Цена 80 пара

Издавач С. А. Ф. С. С.
Друго издање, Београд 2001.

главна страница
Hosted by uCoz