__________________________________________________

ЉУДМИЛА ПЕРЕПЈОЛКИНА

ЗАМКЕ ЕКУМЕНИЗМА

- Грегоријанска реформа као средство папске експанзије,
преузето из часописа Митрополије Црногорско-приморске "Светигора" -


__________________________________________________

Покушаћемо да изнесемо неколико размшљања о вредности старог, то јест православног календара који , поред Србске Православне Цркве, користе и Руска Православна Црква (и Московка Патријаршија и Загранична), Грузијска Православна Црква, Света Гора Атонска и Мајка свих Цркава - јерусалимска Патријаршија, као и читав низ група ревнитеља отачке побожности у областима новокалендарских помесних Цркава. Наравно, међу њима су и ревнитељи не по разуму,који се усуђују да негирају могућност спасења међу православцима новог календара. Ово је опасно, монтанистичко претеривање, и више штети него што користи правом приступу календарском питању...

Питање јулијанског календара и на њему засноване православне Пасхалије, која опредјељује ритам живота Православне Цркве веома је сложено и изискује расвјетљавање са астрономске, историјске, богословске и многих других тачака гледишта.

Не постављајући у овом чланку за циљ потанко заустављање на разматрању свеукупности питања скопчаних са јулијанским црквеним календаром, потрудићемо се само да разјаснимо узрок ширења заблуде у вези са јулијанским рачунањем времена.

Свако ко се трудио да објективно схвати суштину календарске реформе папе Гргура XIII не може да се начуди постојаности мита о фамозном научном преимућству грегоријанског календара. Овај мит, који је постао већ неоспориви клише, почива, ипак, на вјештој и псевдонаучној папској пропаганди и прилично незналачкој предрасуди њених добровољних или невољних адепата.

У своме раду посвећеном питању календара, већ смо примијетили да тек малобројни јесу свјесни да са формално-научне тачке гледања грегоријански календар нема никаквих преимућстава над јулијанским, будући да су два календара различна по својим принципима.

Познато је да се грегоријански календар оријентише према величини тропске или сунчане године, док се јулијански оријентише према величини сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе, мјерили своју нову годину, представља величину условну, фиктивну, иако блиску процесима реално доживљаваним на земљи, тј. равнодневници и солстицију.

Напоменимо да је, почев од времена Птолемаја (2. вијек прије Христа) све до позног средњовековља, у астрономији као и у гледању на свијет господарио геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже центар око кога се врте Сунце и друга небеска тијела. Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском геоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и 46 секунди, јесте вријеме за које Сунце завршава своје умишљено кретање око земље. Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска године не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских) годишњих доба (прољеће, љето, јесен и зима) и друге природне појаве на нашој планети.

Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана и 6 часова.

Идеју годишњег окретања земље око Сунца, познату већ астрономима древног Египта, касније су наслиједили питагорејци и она је међу њима била веома раширена. Касније, у III в. прије Христа, ова идеја положила је основе учења старојелинске математике и, посебно, астронома Аристарха са Самоса, који се може сматрати претходником Николе Коперника.

У вријеме стварања јулијанског календара (46.г. пре Христа) теорија Аристархова била је широко позната међу астрономима и учењацима. Зато није чудо што су велики астрономи Созиген Александријски и други творци јулијанског календара у основу јулијанске године ставили период пуног окретања Земље око Сунца. тј. годину сидеричку. Управо та реална астрономска величина и постала је образац јулијанског календара. Неопходно је притом примјетити да би тропска (сунчева) година оријентисана на ритмове пре свега у вези за Земљом, док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Козмосом у цјелини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцентричан, а јулијански козмоцентричан.

Што се тиче астрономске тачности о којој тако воле да говоре присталице грегоријанског календара, неопходно је обратити пажњу на то да ће за 25.765 тропских година он да се удаљи од сидеричког за читаву годину. Зато сва астрономска а такође и историјска хронолошка истраживања, која се односе на велике периоде, спроводе по јулијанском а не по грегоријанском календару.

Ето због чега се многи истраживачи баве питањем зашто је Риму уопште била потребна реформа календара, са каквим циљем је папство пошло у раскид са вјековима освештаном црквеном традицијом? Могу се наћи многа објашњења за овај корак папе Гргура XIII. Ту је и жеља за влашћу и тежња да се уздигне над другим вјероисповиједањима, а такође и покушај да се учврсти ауторитет папства, пољуљан послије реформације и вјерских ратова (Jbiol., c. 232).

Осим тога недоумице изазива и то што су реформатори јулијанског kалендара почеli да своју нову годину уодношавају са тропском годином. Чиме се то може објаснити? ,,Све се објашњава веома, веома прозаично", каже аутор једног интересантnог чланка, посвећеног тој теми, ,,папа Гргур XIII и његова околина ангажована у раду на календару били су доследни приврженици Птоломејевог система козмоса а то значи да је тропска година за њих била не - условна астрономска величина, већ изворно, реално вријеме за које се Сунце окреће око непокретне земље (Генадиј Могиљевцев, Грегоријанска реформа календара, Отчизна, бр. 8 1991, с. 35). За иницијаторе грегоријанске реформе сидеричка година напросто није постојала! Штавише, и сама констатација те астрономске чињенице и њено признање Рим је прогласио за јерес, која је повлачила за собом нимало теоретске забране -довољно је сјетити се трагичних судбина Ђордана Бруна и Галилео Галилеја (Ibid., с. 35).

Пажњу завређује и чињеница да су многи истакнути савременици папе Гргура XIII и међу њима таквих знаменитих научника какви су хронолог Ј. Скалигер, математичар Целзије, астроном јосиф Витаније и Местлин (учитеља великих учењака Кеплера и Галилеја), негативно одговорили на пројекат реформе календара у припреми. Пројекат реформе оцијенили су као бесмислен и многи университети Европе, међу њима и онај у Бечу, као и Сорбона.

Са своје стране, творци грегоријанског календара и међу њима моћни језуита - математичар Кристифор Кловиј - удаљили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе онога доба, који су на овај или онај начин изразили своју несагласност са новотаријом која се припремала. Таква пожтика Рима имала је за последицу то да се око иницијатора реформе календара окупили људи са површним сазнањима љубитеља астрономије, почевши од Клавија који се користио нетачним астрономским таблицама (према којима се са неповјерењем односио Местлин и други истакнути учењаци) и завршивши са љекарем Лилијем, који је смислио 300.000 - годишњи циклус. То ,,откриће" изазивало је велику бруку, и никада и није било објављено, показавши се нетачним.

Мало ко је данас свјестан тога да је тада ,,грегоријанска реформа носила провинцијални и жалосни карактер”(Ibid.).

Познато је да је у своје вријеме и велики Коперник одбио да учествује у припреми реформе календара, започете још 1514. на Латеранском сабору. А потом, четрдесет година послије своје смрти, која је услиједила 1543., Коперник је постао ,,безгласни, али врло опасни противник неумјесног календарског подухвата из 1582., подривајући у коријену тако широко рекламирану научност грегоријанског календара. Та, ако се Сунце стварно не окреће око Земље, већ је ствар обрнута, тропска година уопште није обавезан образац за грађанску годину, што ће под већу сумњу ставити нетачност јулијанске године.

Коперниково учење пријетило је да разобличи псевдонаучност (лажнонаучност) и зато није случајно што је 1616.г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне Светоме Писму. Књига Коперникова ,,О окретању небеских сфера” у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. ,,ради избегнућа употребе сличнога учења на штету католичке истине”.

Све ове чињенице дају основу да се говори о ретроградности твораца григоријанске реформе, чија је једна последица био покушај да се ,,заустави, ако не сасвим спријечи развитак коперниканских идеја у тадашњој Европи (Ibid.).

Папски емисари, желећи да учврсте ауторитет пољуљан у вријеме реформације лутеранског римског престола, а такође и борећи се за сфере утицаја, на све су начине ширили свој календар, издајући га за нешто несумњиво ,,научно". Треба отворено рећи да је у то вријеме умовима људским завладали рационализам заједно са језуитском пропагандом учинио своје: календар папе Гргура XIII упркос свему стекао је репутацију прогресивног и дакле неоспоривог рачунања времена.

Тежња за влашћу увијек је повзеана са тежњом за влашћу над временом. Историја зна за многе примјере ,,освајања" такве власти: од ближих нам историјских догађаја можемо цавести Француску револуцију са њеним термидором. Јачајући свој примат и светски значај свој, Рим је пошао ,,против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на сагињање разум, логику, знање. То се по својој вјероватноћи, дешава не само са појединцима него и са цијелим друштвом, народом и чак поједином Помјесном Црквом и културом у цјелини.(Архиеп. Виталије - сада Митрополит Первојерарх Руске Православне Церкве за границом - и предговор канадском издању књиге А.И. Зелинскога Конструктивни принципи древноруског календара, Монтреал, 1984, с. 6-7).

Организована друштвено-политичка сила папства успјела је да наметне свој календар практично сивм земљама свијета, али то још не говори о његовој непогријешивости и пожељности. ,,Није у сили Бог него у истини”, рекао је благовјерни кнез Алексндар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван грегоријанском реформом до овога времена остаје неријешен. Ето, већ више од четири вијека не престају раздори и несугласице у погледу поретка литургијског живота, који су појачали отцијепљеност Запада од Цркве. Прихватање у најновије вријеме ,,исправљеног јулијанског календара" од стране неких аутокефалних Цркава довело је до унутарцрквених потреса,

Православна Пасхалија састављена је с обзиром на редослед новозавјетних догађаја који се тичу посљедњих дана земног живота Господа Исуса Христа и који су били скопчани са лунарном годином. У години Крсне Смрти Христа Господа јеврејска пасха падала је у петак и суботу. У петак 14. нисана (који, као и данас, по црквеном рачунању почиње у четвртак увече) Спаситељ је био разапет. У суботу је био у гробу а у рано јутро у недјељу је васкрсао. Отуда су догађаји Страдања, Смрти и Васкрсења Господњег нераскидиво везани са јудејском пасхом која се равна према мјесечевим мијенама. И већ од V в. Хришћанства ушло је у обичај да се Св. Пасха празнује послије пасхе јудејске. То је било овјековјечено од стране свих Апостола, који су учили да се празнује хришћанска пасха након јудејске.

Измена редоследа догађаја о којима нам говори јеванђеље значи - њихово извртање. Мистички, новозавјетна Пасха (Празник Васкрса) символизује замјену старозавјетног Жртвоприношења јагњета искупљујућом Жртвом Спаситеља нашега Господа Исуса Христа - јагњета, Које је узело на Себе гријехе свијета (Јн. 1,29). Ако се из чисто астрономских разлога у раној Цркви понекад дешавало да се подударе Пасха Цркве Христове и пасха синагогална, потпуно је неприхватљиво да Света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. следбеници грегоријанског календара празновали су Пасху (Васкрс) 15 пута прије Јевреја и више пута заједно са њима, нпр. 1. априла 1823.г., 17.априла 1927., 18. априла 1954., 19. априла 1981.

Присталице грегоријанског календара, светкујући Свету Пасху прије јеврејске или заједно са њима, нарушавају један од основих канона Цркве. Они потпуно пренебрегавају Седмо апостолско правило, одредбу Никејског Сабора и прво правило Антиохијског помјесног сабора.

318. Светих Отаца Васељенског Сабора у Никеји (год. 325.) прихватило је одлуку о Пасхи, која забрањује да се она празнује са јудејима, на што указује и јасно позивање 1. правила Антиохијског Сабора: ,,Сви који се усуђују да наруше уредбу светог и великог Сабора који је одржан у Никеји,... у вези са светим празником спасоносне Пасхе, да буду одлучени од општења (заједнице) и одбачени од Цркве... Ако се и неко од предстојатеља Цркве, етскоп или презвитер или ђакон послије те одлуке дрзне да развраћује људе и узмућује Цркву те се са Јудејима усуди да слави Пасху, таквога Свети Сабор одсад осуђује да буде туђ Цркви, јер не само даје починио кривицу гријеха за самога себе, већ и кривицу растројења и развраћања многих људи, Сабор не само да такве разријешава од свештенослужења него и све оне који се усуђују да буду у заједници са њима, до њиховог свргавања из свештенства. Свргнути, пак, лишавају се и спољашње части, у којој су удјела имали по св. правилу и Божијем свештенству”(Дела Васељенских Сабора, руски превод, Казан 1887, т. I с. 76, док. 16.)

Јулијанског црквеног календара чврсто се држи Руска Православна Црква (у Русији и за границом), манастири Свете Горе Атонске, а такође и Православна Црква Јерусалимска, Грузинска,Српска и сви ревнитељи светоотачких завјета, који упркос многим притисцима одбијају да прихвате нови календар.

Познати руски научник, проф. В.В. Болотов, чије је саопштење опредијелило одлуку Комисије за питање реформе календара у Русији, која је препоручила чување jулиjанског календара, овако се изjаснио о томе питању: ,,Ја, као и раниjе, остаjем одлучан поштовалац jулиjанског календара. Његова изузетна jедноставност jесте његова научна предност пред свим ,,исправљеним" календарима. Мислим да се културна мисиjа Русиjе по том питању састоjи у томе да jош неколико стољећа одржи у животу jулиjански календар и да тиме олакша западним народима повратак са никоме потребне грегориjанске реформе на неискварени стари календар" (Проф. В.В. Болотов, Лично мишљење члана комисије, Журнал 8-заседања Комисије по питању о реформи календара 21. II 1900, Руское астрономско друштво, с. 34).

Јулиjански календар, коjи има унутарњу цикличност, садржану у самоj његовоj природи, за разлику од грегориjанског ,,вечно" jе важећи. Правоелавна Црква, чуваjући вjековима освештани jулиjански календар, наложен jоj од Светих Отаца, показала се неподвластивом за пролазне лажи псевдонаучног новотарења. Ниjе случаjно што се њено вриjеме налази у хармониjи са козмичким законима природног времена и биокалендаром.

Вриjедности jулиjанског календара све више привлаче пажњу истраживача, коjи претпоставаjу да ће ,,хипотетички календар будућности изгледати као jулиjански календар" (поменути рад Г. Могилевцева,стр. 36) - захваљуjући томе што jе веома jасно повезано са пулсациjом козмичких часова, будући да jе своjом временском дужином врло близак (365 дана, 6 часова) двема за Земљу основним астрономским величинама - години тропскоj (365 дана 5 часова 48 минута 46 секунди) и сидеричкоj (365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди). Та чињеница утолико jе важниjа што се биоритмичке прилике на земљи опредељуjу управо ове двиjе астрономске године.

Осим тога jулиjански календар, коjи jе више од 1500 година опредjељивао ритам живота народа Европе, дjелимично jе забиљежен и у генетским струк-турама човjечанства. Према многоброjним научним експериментима посљедњих година извршеним над биолошким обjектима различитог нивоа, жива материjа и заjедно са њом човjек jесу - осjетљиви на наjмања колебања геомагнетног поља, причему показатељи земљиног магнетизма имаjу врло jасну периодичност, повезану са равнодневицом и солстициjем. ,,Човjек заjедно са свим живим вибрира у такту колебања физичких поља козмичке природе. Те вибрациjе будући у вези са сталним колебањима тачке равнодневице, у грегориjанском календару немаjу правилну периодичност, а са вибрациjама jе скопчан неиспитани но несумњиво постоjећи, терапевтски ефекат” (Могилевцев, с. 436).

Грегориjански календар, према коме живи савремено човjечанство, намеће неправилан и акозмички ритам. Зато jе сасвим схвативо да их он, будући да не одговара биочасовима и биокалендару коjи се током врло дугога времена изграђени код човjека, можда баш ремети.

Заслужуjе пажњу и чињеница да се, према мишљењу В.И. Вернадског, ноосфера Земље стварала - и, очито ће се и убудуће стварати, у ритму jулиjанског календара. Зато, jе”важно за човjечанство да не поремети то умногоме уникално jединство" (1Ш.)

Римски трон, иступивши из Васељенске Цркве, удаљио се од васељенске истине: папство, намећући своj поглед на свиjет, заснован на геоцентризму, ниjе разумевало метафизичку страну тога питања. Земља, као мjесто Боговаплоћења, и у самоj ствари jесте средиште козмоса, али центар не астрономски већ духовни.

Вриjеме jе такође творевина Божиjа. Господ савршава освећење твари коjа се причешћуjе Његовим небеским животом. Зато jе могуће говорити о Црквеном, jулиjанском календару као о икони тог освећеног времена. Профанизациjа тог Црквеног календара представља покушаj светогрдног оскврњења светиње.

Црква Христова сjедињуjе времено и вjечно. То се, приjе свега, остваруjе у Светоj Таjни Евхаристиjе. Пребиваjући у времену Црква реалним Присуством Христовим преображава вриjеме, као што преображава и свиjет. Што се таче разногласjа и различитих мнења поводом jулиjанског календара, чини нам се да jе аргумент по преимућству - силазак благодатног огња на Гроб Господњи, чудо коjе се пред многим хиљадама окупљених поклоника збива на Велику Суботу по jулиjанском календару. У томе видимо мистичко освећење те 2000-годишње иконе времена.