__________________________________________________

КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929. - 1940.


- репринт оригиналног издања, Београд 1940. -

__________________________________________________

После антизаветне, антисветосавске Доситејеве духовне револуције, започело је стварање новог српског човека без Христа, по секуларном, западњачком моделу Човекобога, човека без Бога. Од човека без Бога до човека против Бога пут није далек. Тај пут прошао је српски народ од Доситеја до комуниста.

"Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.

Нека се свак, ко је српски родољуб пашти да задобије Царство небеско којим се једино може задржати царство земаљско на дуже време."

"Кад су мислили да све знају, тек онда нису ништа знали. Јер уколико су више познавали микробе, утолико су мање знали за Бога."

"А ви, Срби, где сте? Милиони Срба боје се Бога и стиде се светаца Божјих. Где се налазите вас неколико стотина што стојите испред народа српскога: да ли сте са Европом или са својим народом? Ако кажете да сте са Европом, онда се брзо лечите, да не би заразили свој народ. Аколи кажете да сте са својим народом, пазите да се не ухватите у лажи. Јер није лак пут народни. То је узан и тесан пут поста и молитве и милостиње. Ал то је једини спасоносни пут. Богу нека је слава. Амин."

Владика Николај Велимировић

САДРЖАЈ:

Увод

Универзитет као комунистичко поприште
Приступ
1. "Стручна" студентска удружења
2. Културна и економска удружења
3. Универзитетски семинари
4. Студентске мензе
5. Културне тековине
6. Комеморације
7. "Опште студентски зборови"
8. Пропаганда за "мир"
9. Борба за похапшене другове
10. Пропаганда слободне љубави
11. Дебатни клубови
12. Зидне новине
13. Штампа
14. Са универзитетских катедри

Развој комунистичке акције
а) у раздобљу 1929. – 33
б) у години 1934
в) у години 1935
г) у години 1936
д) у години 1937
е) у години 1938
ж) у години 1939
камулфажа комуниста
промењена политика
нова политика
з) у години 1940
акције по студентским домовима
Савез студентске омладине

Социјални проблем нашег студентства и решења која предлажу национални студенти
Закључак

Додатак
писан после народно-државног слома септембра 1941

ОРАО И СВИЊА
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА

Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.

Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.

Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:

"Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?

Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:

мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито."

Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
"Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.

Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал' не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.

То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.

Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне."

То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.

Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.

Петар Петровић Његош, Пјесме, књига I, 208

УВОД

Збивање, друштвено и политичко, у једном раздобљу и у једној средини, може се упознати кроз карактеристичне чињенице које треба средити у целину, уобличити их и објаснити објективне околности њиховог постанка. Покушаћемо да то учинимо с једним раздобљем на Београдском Универзитету; са раздобљем које не чини част ни науци, ни држави, ни народу, ни студентима, нити њиховим наставницима.

Желимо да у кратким потезима изнесемо збивања на Београдском Универзитету од 1929. до данас. Главна нит која се провлачи кроз ове редове биће деловање на ширењу комунизма од једног дела омладине и оних који су је у томе послу помагали.

Различити су узроци постанка развоја и деловања комуниста на нашем Универзитету. То су, пре свега:

1. Социјална питања, која се намерно или нехотице, не решавају или се решавају непотпуно и неправично;

2. Студентска питања, покаткад од надлежних решавана, но увек непотпуно, недовољно, несистематски, бојажљиво, са отезањем и колебањем;

3. Нерешена политичка питања у земљи;

4. Ненационални и надрислободарски став самих универзитетских наставника, у великој већини масона;

5. Скандалозна политика универзитетских власти, било у погледу универзитетске имовинске политике, било у погледу избора способних за наставнички кадар;

6. Погрешна политика државне власти која, заузета партиско-кликашком борбом, није у прво време уопште обраћала пажњу на Универзитет, а доцније је – када је било скоро већ доцкан – отклањала само спољне манифестације тешке болести наших Универзитета, док је њене узроке остављала неотклоњене и неуништене.

7. Уживачко-јавашлијски дух саме студентске омладине која се у већини одала уживању задовољстава и која се истовремено физички одвајала од породице, а духовно од свог народа и народне традиције;

8. Несметано деловање страних елемената у земљи, поглавито Јевреја како у редовима професора, тако и у редовима студената;

9. Партизанско-капиталистичко-котеријашки дух суревњивости и завидљивости, као и жеља за што лакшим и бржим негомилавањем богатства који је потпуно замрачио видик нашој водећој средини и нашој "интелигенцији";

10. Недостатак предузимљивости наше старије генерације која је делом изгинула, а делом изморена ратовима за национално ослобођење и уједињење;

11. План и намера Комунистичке интернационале да на Београдском универзитету створи своје упориште, пошто наша земља по својој социјалној структури иначе није погодна за развијање комунистичке идеологије и зато је комунизму потребно, да од наше младе интелигенције која са Универзитета треба да иде у народ, направи мотор марксистичке идеологије и револуције;

12. Недостатак једне првенствено националне и стварно наше народне идеологије, која би била кадра да понесе народ и да реши многе нерешене етничке, социјалне и покрајинске проблеме нашег народа, као и позно јављање једне такве идеологије у нашем народу, која је данас једина способна да се супротстави и свима силама одупре туђинској јеврејско-бољшевичкој идеологији.



УНИВЕРЗИТЕТ КАО КОМУНИСТИЧКО ПОПРИШТЕ

Већ одавно је Београдски Универзитет поприште и главно уточиште марксистичке, ненародне, сепаратистичке, противдражавне и анти-монархистичке делатности разних страних, јеврејских и домаћих али издајничких и ненародних елемената. Ова делатност узела је маха на њему и зацарила се поглавито из разлога што је велики део професора надри-слободарски расположен или левичарски настројен; што добар део наставника, неразумевајући народни дух, припада комунистичким, масонским и ротаријанским круговима. Сви ови фаворизовали су, на све могуће начине, разне групе студената почев од ортодоксних комуниста, па преко социјалиста, социјал-демократа, демократа, црногорских и македонских сепаратиста и босанских аутономаша, све до студената припадника мањинских група. Ово су наставнички кругови чинили зато, што су у акцијама наведних студентских група гледали своје оружје против политике свих могућих влада наше државе, од рата за ослободјење до данас. Међутим, свака акција национално, а нарочито монархистички распложених студената, кочена је, па се чак није презало ни од професорских репресалија над њима. Свакој акцији левичара на Београдском Универзитету ови наставнички кругови омогућавали су легални карактер, па чак и тада, када су такве акције биле од највеће штете по интересе народа, Државе и Краља.

Левичари су прибегавали и физичком терору, чак и помоћу оружја; левичари су уништавали универзитетску имовину и учила, на најварварскији начин, - али за њих није било казне. Наиме, универзитетска власт никада се није трудила да кривце пронађе, а када би их и пронашла, она је за њихово осуђивање тражила најверодостојеније доказе, који би се у пракси сводили на сопствено признање кривице. Пошто овог није било, није било ни казни.

Међутим, националисти нису смели да се бране чак и када су физички нападнути. Националисти су увек били криви, макар и зато, ито нису успели да се склоне или побегну. Временом су национални студенти доспели у такав положај, да нису могли наћи ни заштите од физичког терора необуздане комунистичке руље и њихових банди на Универзитету. С једне стране, физички терор комуниста, а с друге стране префињени притисак професора марксиста и левичара, односно масона – били су и Сцила и Харибда за националисте. Многи од националних студената нису смели да посећују ни предавања, а они који би долазили на часове, морали су да носе оружје и да иду у пратњи наоружаних другова.

Комунисти и други против-државни, против-народни и издајнички елементи свих њима сродних врста, сасвим слободно дејстувују на Универзитету. Тамо несметано врше пропаганду усмену и писмену, кроз забрањене списе, брошуре, књиге и летке. Ректорат неће да предузима ништа да би ово спречио. Он чак комунистима ("Акциони одбор стручних студентских удружења") даје право да заступају све студенте, даје им моралну и материјалну помоћ; свим средставима и силом своје власти стара се да у корист комунистичких роварења заштити надри-аутономију универзитетских зграда; омогућује потпуну слободу пропаганде комуниста на целом Универзитету, а за противдражавне испаде (певање интернационале, проглашавање штрајка против Државе и "оних који нису санкционисали први покушај Споразума Мачека и Цветковића" слављење злочинаца осуђених на смрт, чак и убица покојног Краља и друго) никога не кажњава, као ни рушење универзитетских зграда, ломљење намештаја, научних инструмената и рушење Студентског дома – Краљеве задужбине.

Главни штаб комуниста на Универзитету представља такозвани "Акциони одбор стручних студентских удружења" који сачињавају представници свих студентских "Стручних удружења" са свих факултета. Овај одбор је нелегалан, т. ј. никада није признат од власти, али то није сметало а и данас не смета универзитетским властима да допуштају његову акцију, да преговарају с њим да усвајају његове сугестије, закључке, и да се покоравају његовим уценама.

Главна средишта око којих се окупљају студенти комунисти за акцију и где кроје планове, држе забрањени материјал, јесу студентске мензе, просторије разних "стручних" студентских удружења и домови студената: – "Краља Александра" – и "Гајрет", - и студенткиња "Краљица Марија".

Путеви и начини којима се шири и пропагира комунизам разнолики су, и углавном ови:

1. "Стручна" студентска удружења.

Марксисти су врло добро увидели, да је за владање Универзитетом потребно освојити све позиције у студентском јавном животу. Комунисти и њима подобни издајници народних, животних интереса, добили су стручно удружење под своју власт одприлике за две године рада. Благодарећи плиткоумности бружоазије, комунисти су под фирмом анти-фашистичког или демократског блока, освојили 90-проц. стручних удружења. Недајући опзицији ни право говора, уопште не држећи се друштвених правила и сасвим се непокоравајући универзитетским уредбама и властима, плаћајући чланарину и таксе код уписа за своје присталице и симпатизере, а прећутно чак и помогнути од Универзитетских власти и наставника, марксиста и масона, они су врло лако освојили та стручна удружења. Помоћу лажи и терора, они су, например са двадесет својих црвених бандита, држали у својој власти удружење студената за српско-хрватски језик и књижевност, у којем је било учлањено 200 студенткиња - некомунисткиња.

Најважнија и најјача комунистичка стручна удружења јесу: Правничко студентско удружење; Удружење медицинара; Удружење студента агронома; Удружење студената математичара; Удружење студената – шумара, Удружење студената машинске и електро-технике (УСМЕТ), и друга. Значај ових удружења јесте у томе што она као што поменусмо:

а) састављају тзв. АКЦИОНИ ОДБОР, који наступа свугде и то с успехом, у смислу комунистичке делатности. Као студентска репрезентација он сазива зборове, митинге, организује све манифестације и демонстрације, штрајкове, нереде и туче;

б) воде "бригу" о студентским уџбеницима и табацима, о ваншколском стручном образовању студената, имају велики утицај на нове студенте.

Статистичке истине ради ваља напоменути да оне имају учлањено највише до 20 проц. студената на Београдском Универзитету.

2. Културна и економска удружења.

Од којих је најважније "ПОТПОРНО СТУДЕНТСКО УДРУЖЕЊЕ". Оно је од изванредног значаја јер му се стављају на расположење огромна новчана средства из универзитетских фондова, која комунисти употребљавају за своје људе и за своју пропаганду.

Управу Потпорног уружења чине "делегати" стручних удружења, дакле, комунисти. Иначе, освојили су га као и сва стручна удружења; на силу и превару. Углавном, ова су удружења покрајинска, старају се о својим земљацима, материјално их помажу, а зато од студената траже "само" да се одрекну своје Отаџбине и да постану интернационалисте, и црвени. Најважнија су била а и сада су "ВАРДАР", "ВОЈВОЂАНСКИ КЛУБ", "НЕРЕТВА", "ЗЕТА", итд.

"Удружење Студената против турбекулозе" помагало је и помаже само комунисте и ако прима паре "од блесаве буржоазије"; зато пак, тешко болесни и национални студенти не могу да добију ништа, могу чак и да умру од туберкулозе – ако се непрефарбају црвеном чивутском бојом.

Удружење "САМОПОМОЋ" је удружење чија је основа била сасвим економска; настало је најпре тако што су сами студенти, да би нашли посла у циљу свога издржавања, издржавали или финансирали тај рад. Бавили су се продајом млека, цепањем дрва, разношењем новина, и др. Због непоштења многих чланова, "САМОПОМОЋ" је врло често довођена до економског и финансијског краха, док је природно да је морални крах био у самој основи крах тог црвеног склопа. Зато јој је врло често притицао у помоћ Универзитет. Пре неколико година, у Самопомоћи су зацарили комунисти и ударили свој печат. Доскора су се у њеној управи борили о превласт "троцкисти и стаљинисти".

САМОПОМОЋ је организовала и свој хор, намењен певању комунистичке интернационе и других "спасоносних" песама. Чувене су биле "хорске рецитације".

Од културних удружења једино "СВЕТИ САВА", Академски Аероклуб, и Југословенско-Бугарска лига нису црвени већ национални.

3. Универзитетски семинари.

У семинарима, приликом слободних дискусија, комунисти увек иступају организовано. Тамо шаљу, нарочито у почетку године, вичне говорнике и веште агитаторе. То су обично старији студенти или чак и нестуденти. Једини начин таквог њиховог рада на семинарима у томе је што се обично све теме које у почетку године дају професори, дају у циљу пропаганде. Семинарске радове узимају и сасвим млади али комунистички настројени студенти, па се то обрађује у комунистичким "кружоцима". Неки наставници (др. ТАСИЋ, др. Јован ЂОРЂЕВИЋ, Божа МАРКОВИЋ – млађи), иду при овоме отворено комунистима на руку. Утицај оваквих семинара је од огромног значаја за млађе студенте, а поготово за оне са прве године.


4. Студентске мензе.

Све мензе налазиле су се до сада у комунистичкој власти и престављају најважније страховито оружје у рукама црвених. Бесплатна или повлашћена исхрана сиромашних студената обавезује их много; опсењују их усмене и писмене – "зидне новине", које у комунистичком духу свакодневно обавештавају студенте који се хране у мензи о свим догађајима на Универзитету и ван њега. Осим тога, најбоље пропагаторе мензе и облаче, па чак плаћају и у готовом. Зато је он спреман да се за црвену "идеју" бори до краја, јер сматра да се све то чини само зато, да се сиромашноме помогне. Нарочито "келнери"-студенти, који за послуживање у мензама као награду добијају бесплатну храну, служе као нека врста комунистичке стајаће војске. Њих је сразмерно много; они су редари на зборовима и демонстрацијама, дежурни по факултетима, стражари по аулама, бесплатни посетиоци (клекери) свих комунистичких и јавних приредаба и. т. д. Мензе су комунистима служиле и као стоваришта пропагадног материјала и стоваришта оружја за напад и терор. У фебруару 1935. г. полиција је, приликом претреса "Централне студентске мензе" у Академији Наука, пронашла читаво стовариште предмета за тучу; боксере, гвоздене шипке, батине, каме, камење, ватрено оружје, па чак и алеву паприку у нарочитим омотима, коју је требало да комунисткиње бацају у очи противницима.


5. Културне тековине.

Акциони одбор (најчешће) или стручна просветна удружења приређују:

а) јавна предавања са комунистичком тезом, тако зване "усмене новине", на којима говоре само комунисти – најчешће чивути,

б) књижевне вечери,

в) кратке позоришне комаде – разуме се из праве комунистичке литературе,

г) хорске рецитације, под дириговањем д-ра Војислава ВУЧКОВИЂА.


6. Комеморације.

Комеморације су омиљено пропагадно средство. Ту се врши пропаганда, величају њихови борци, "јунаци" и "мученици" – младићи и девојке које су Чивути ради "идеја", смерно гурнули у смрт, а у исто време њиховим се "мучеништвом" користе, јер знају да то пали код маса. Све те жртве тмурне марксистичке "идеологије" падају због слепе мржње, а од рођеног свог средства – терора. Јер, не може неко насртати на личну слободу, интегритет тела, рањавати, убијати, линчовати и и.т.д., а да и сам не страда.

Више пута се држе комеморације каквој међународној комунистичкој величини. На њима се држе комунистички, политички говори прожети духом мржње против свих који нису за комунизам и јеврејску власт. И овде, разуме се, клика игра врло велику улогу.


7. Зборови студената названи обично "Опште студентски".

Ово су зборови које комунисти сазивају тобож ради решења "горећих студентских питања и проблема". У ствари, ови зборови су обичне комунистичке смотре, на којима се ретко када помињу баш та нерешива студентска питања. Уколико она и јесу на дневном реду обично се стављају као неважне тачке на сам почетак збора. На њима се може чути уобичајени комунистички речник; "бедници", "фалсификатори", "разбојници", "бесни пси", фашистичке слуге", "банда", "групица разбојника", "саботери", и.т.д.

Опште студентски зборови држе се под протекторатом универзитетских власти. Ове обично траже "гаранцију" да збор неће тећи у политичком смеру и тону, али је већ сваком познато да је то најординарнији изговор. То најбоље доказују многобројне резолуције донете на овим зборовима, које су све без разлике црвеног и политичког карактера. Улога клике (која по наредби или за плату бурно одобрава) и на тим зборовима је пресудна, зато што има да импресионира младе студенте који не познају њихов начин борбе и њихове циљеве. На њима нико не може да добије реч, ако није "ортодоксни". Прекршења овог кажњавају редари и клакери кратким поступком (батином и избацивањем).

Излагања говорника на овим зборовима су политичка, а чињенице посматране са званичног комунистичког становишта – у тону генералне линије ИИИ интернационале. Иначе, говорници се труде да слушаоцима наметну утисак да, све што они раде, раде за добро народа, напретка, демократије, културе, и да је све то ради постизања комунистичког раја на земљи.

Комунисти сами себи дају епитете: "народни студенти", "анти-фашистички, "синови народа", "поштени студенти", "демократска омладина", "народни борци", "борци за аутономију Универзитета", и.т.д.

Једна од омиљених тема за коју они верују да је кадра да окупи студенте око њих, јесте "слобода Универзитета" и "борба за одбрану аутономије Универзитета", која се иначе у пракси извргава у комунистички терор над осталим студентима – дакле, под огромном већином.

Иначе, њихова слобода значи: слободу вршења комунистичке, противнароде, противдржавне и издајничке пропаганде, и слободу некажњеног инсултирања и физичког насиља над свима који немају у глави њихову болесну мисао. Аутономија Универзитета је, пак, заклон од позитивних власти и параван иза којег се несметано "дише". Разуме се већи део професора из истих разлога жели и брани овакву аутономију јер је она њима драга више но слобода науке – у којој у ствари и једино треба да се састоји аутономија Универзитета.

Поред других згодних парола, комунисти на зборовима истичу и ове: "Слобода науке", "слобода научног деловања на Универзитету", "аутономија универзитета" (у смислу аутономије зграде) и.т.д. Ова се "слобода науке" често своди на штрајкове, који су потпуно неакадемски начин борбе; на насилни прекид предавања и и.т.д. Многобројни су случајеви спречавања доласка професора националиста на часове, њихово инсултирање, па чак и истеривање са часова.


8. Пропаганда за мир уопште, а посебно за светски мир.

Сва њихова акција у том смислу стварно се своди на борбу против реда и организованости националних елемената и националне Државе.


9. Борба за похапшене другове.

Скоро сваког месеца комунисти на Универзитету купе потписе за различите петиције упућене властима. То чине да би се на пример пустили из затвора "несрећни народни борци"; да би се у "земљу вратили јунаци са Ебра и Гвадалахаре". Млађи студенти овакве петиције потписују и не знајући шта потписују, јер им се оне потурају на познати комунистички начин. Сакупљачи ових потписа обично се изговарају да не могу свукуд носити прву страну петиције, т.ј. баш ону, на којој пише шта се хоће. Борбу петицијама приређује "Правна заштита", "Одбор за правну заштиту", који организује и скупљање прилога за "похапшене и пострадале другове".

Тако се често дешава да студенти потписују петиције против државе, против народа – дакле, против Отаџбине, - и да се тиме предају у руке међународним комунистичким организацијама, којима се петиције често упућују, а и великим "информативним" листовима непријатељски расположеним према нашој Држави и народу. Благодарећи оваквом плодном поступку комуниста-студената млади и наивни студенти против своје воље постају издајице народа, Државе, породице и себе.


10. Пропаганда слободне љубави.

Београдским студентима комунистима стоје на расположењу ради пропаганде, женске и мушке екипе за пропаганду слободне љубави, а путем ње – наравно – за ширење марксистичке "идеологије".

Младој и новој студенткињи, или студенту, тек изашлом из гиманазијске клупе, приступа овакав партнер или партнерка са пуно пажње. Учиниће им много ситних услуга: понудиће им се да попуни уписницу, ђачки лист, купи марке, да на послугу пенкало, па чак и поклон да. Онда се у разговору пређе на конкретне ствари, те комунистички пропагатор слободне љубави показује пуно "разумевања" за "унутарње проблеме које муче душу и тело сабеседника или сабеседнице". Показаће му лепо како треба бити "напредан" и како треба "одбацити глупе предрасуде данашњег буржоаског склопа" и "наших застарелих предака", како треба "и проживети", "треба се иживети" и "само глупаци и ненапредни људи иду против природе". Разуме се "полни живот ван брака је много бољи и природнији", јер ту младић и девојка могу да мењају партнере, по избору, што је "природно", "јер то чине и животиње". Тако, мало по мало, док под утицајем ових прича и литературе која се накако "случајно" нађе уз ове "напредњаке", или коју они врло раду донесу, пошто је врло "научна" – те полако та "интелигентна птица" долети у кавез. После све иде лако. Напоредо са практичним упражњавањем слободне љубави долази на ред кљукање марксистичком "једино спасавајућом" литературом, водање по састанцима, кружоцима и зборовима, ноћивање по заједничким преноћиштима "у колективу". Долази на ред упошљавање у "мучној студентској борби"; дељење летака, сукоб са националним студентима, агитовање и борба против државне власти – и нови студент остао је изгубљен за Отаџбину: он је постао комуниста. Из тога круга напоље не излази се лако. Јер, дошло се већ у сукоб са породицом, са друштвом, са Државом, са свима етичким и моралним принципима.

Ето, тако, путем слободне љубави, омладинац или омладинка пада полако у постављену комунистичку клопку и срозава се на – једнога из стада.


11. Дебатни клубови.

Постоје и "дебатни клубови". Организује их Удружење студената права и Комерцијална Висока Школа. Да би пропаганда боље успела, уводну реч обично имају професори наклоњени комунистима, или и сами комунисти, а после – студенти комунисти "расправљају". Ти клубови јесу ћелије распиривања комунистичке болести.


12. Зидне новине.

Зидне новине постоје у студентским домовима, у мензама: "Општој", "Земунској", и др., као и просторијама "стручних", "културних" и "економских" удружења. Те новине "објективно" обавештавају студенте о догађајима на Универзитету и ван њега, и у свету. У ствари, у њима се третирају ствари на безочно лажан комунистички манир, у циљу пропаганде.


13. Штампа.

Све комунистичке, левичарске, масонске и чивутске књиге слободно се продају на Универзитету, под заштитом универзитетске власти, а деле се чак и бесплатно, што није чудо. Овај посао врше, врло љубазно, млађи студенти комунисти. Ту може да се нађе читава серија издања "Нолита", "Космоса", "Жене данас"; ту се налази "Нови Студент", Издања "Светлости", "Европе", "Млада култура" и све могуће и немогуће забрањене и незабрањене комунистичке књиге и брошуре.


14. Са универзитетских катедри.

Професори: др. Драгољуб Јовановић, др. Драгиша Ђурић, др. Јован Ђорђевић и др. отворено су заступали или заступају марксизам у својим предавањима и на семинарима.



РАЗВОЈ КОМУНИСТИЧКЕ АКЦИЈЕ 1929. - 1933.

По завођењу 6-јануарског режима, аутономија је остала нетакнута. Тада су једино политичке партије распустиле своје студентске клубове на Универзитету и престале са својом политичком делатношћу. Ово стање комунистима одлично долази; они своју делатност – илегалну акцију – спроводе организовано и све јаче. У своме раду не наилазе на противника који би био спреман да им парира. К томе придолазе и студентска нерешена питања: проблем осигурања стана и хране, повишење такса за школовање, давање стипендија талентованим сиромашним студентима, путне повластице, стално до у дубоку ноћ отворена универзитетска библиотека са свима потребним уџбеницима; питање физичког одгоја; увођење лаког прелаза са појединих факултета, питање студентског обавештајног уреда о студијама, проблем универзитетске штампарије, студентских представништава, скупих уџбеника и студентских лечилишта. Мало по мало, комунисти су успевали да прво појединачно, а потом и све манифестације живота на Универзитету организују по својој вољи и да им, наравно – ради камуфлаже даду карактер борбе за демократију, за мир, за грађанске слободе, и за "градњу фронта народне слободе".

За владе ђенарала Живковића комунисти су на лак начин – помогнути од неких радикалских политичара – избили на чело студентској омладини, на тај начин што су прво, 1931. г. организовали "националистичке"демонстрације против Италије, а потом их управили против Владе, која је покушавала да их спречи. Демонстарације су биле великог обима, јер је у њима учествовала маса збиља националних студената и незнајући да су вођство истих преузели комунисти. 1932. г. комунисти организују штрајк под фирмом "решења студентских проблема". Први пут тада комунисти су показали студентској јавности своје право лице, када су на Техничком Факултету револверима гонили студенте да изиђу на кров Факултета и да оданде вичу против Владе. Тада су први пут применили и свој укорењени вандализам, када су са барикадираног студентског дома Краља Александра бацали посуђе, ствари, па чак и уџбенике на жандарме, који су опсели Дом.

1933. г., када је и сам Велики Краљ хтео да ублажи неке законске прописе, помало се враћа политичка живост на Универзитету.

1934. г. после трагичне смрти Краљеве, у јесен 1934. г. комунисти и други противнародни елементи развијају нечувену акцију са терором на Универзитету. Први акт њихов био је саботирање ходочашћа на Опленац. Други, скандалозно понашање код избора за Правничко друштво.

Пошто је почела политичка активност, на Универзитету су дозвољени и избори за такозвана "стручна" студентска удружења, и комунисти – једини организовани – лако су ставили своје листе, стављајући им на чело по неког наивног демократу или земљорадника. Национални студенти, разбијени и неорганизовани, давали су невезано и појединачно отпор, али – комунисти – помогнути од професора демократа, левичара и масона, разбијају тај отпор. Поред тога, у масама се – од стране професора левичара – постављају за асистенте левичари. Па и кадар универзитетских чиновника почео је да се попуњава или левичарима или отвореним комунистима. Ово је, разуме се, још више потенцирало комунистичку пропаганду и терор који се развијао до неиздржљивости. Само за месец дана премлаћено је око 20 комунистичких противника, па је то натерало универзитетске власти – и ако су биле на страни левичара, да забране изборе за правничко друштво.

1935 г. настављају се политичка насиља комуниста. Центар њихове делатости преноси се на Правнички Факултет. Траже да им се изађе у сусрет "или ће штрајковати глађу". Њихови су захтеви: "Демократизација земље", "слобода штампе", "слобода збора и договора", "слобода политичког организовања", "општа амнестија политичких криваца", "укидање закона о заштити Државе", - све захтеви преписани из летка Компартије Југославије. То су њихови "горући студентски проблеми и "социјална студентска питања".

Видећи да ће штрајк потрајати дуго, универзитетске власти позивају полицију да направи ред, јер су комунисти унели у просторије факултета велику количину намирница (штрајкују људи "глађу"), са намером да из факултета не изађу дуго. Што су тиме спречили предавања и рад људи који су жељни да се нечему науче – то њих није било брига. Том приликом комунисти бацају на улицу, чак и на трамвајску пругу, клупе. столове, ормане, руше зидове, (да би добили цигле за битку), лавабое и клозетске шоље. Ломе научне инструменте и уништавају препарате у кабинетима дра. Ђаје и других професора. Полиција је морала да спречава вандализам, урођен комунистичкој руљи, и после датога рока, јуриша на зграду, при чему гине "комунистички лидер" студент Мирко Срзентић, иначе полицијски конфидент.

Сада га комунисти славе као јунака и борца за црвену ствар, наводећи да је пао "за одбрану аутономије универзитета".

Међу полицијом такође је поврђено више људи а најтеже Тасић – шеф агената.

Штета причињена том проликом прелази 250.000, али универзитетске власти "нису биле у стању" да нађу кривце и да некога казне.

После овог случаја, комунисти се примирују. То траје само кратко време. После, опет почиње борба са националистима, који стварају анти-комунистички блок, а потом, Априла 1935. г., "Организацију националних студената", која је у многоме кочила рад комуниста на Универзитету. Та организација долази у право време, јер тада баш, по смрти Великога Краља, централни комитет компартије Југославије (Ц. К. К. Ј. ), доноси одлуку; "Да се у Југославији појача акција у циљу припремања преврата и завођења комунистичког режима међу народима Југославије". - На основу ове одлуке почиње жестока акција комуниста – студената. У циљу самозаштите, националисти стварају "ОРНАС". Од сукоба са комунистима, чланови Орнаса имају сломљене вилице, ожиљке и ране од боксера, гвоздених шипки и кама. Студенти Марићевић, Вуковић, Шијачки, Филиповић, Тодоровић, Јовановић, Марковић, и многи други - жртве су комунистичког беса.

8. Децембра 1935. г. одржава се "Опште-Студентки Збор", на којем је донесена позната резолуција, која има и свој "социјално-политички део", и захтеве за решавање студентских проблема, а има и чисто политички део – чист препис захтева Комунистичке партије Југославије. Тај део је најважнији. У исто време, у Студентском Дому, комунисти заводе свој "Демократијум", избацују Управника г. Марковића, и заводе "сув режим", те у Дому жаре и пале.

12. Децембра увече објављују штрајк тражећи новог Управника, с тим да се штрајк 13. Децембра – преко стручних удружења, прошири на цео Универзитет. Тада је комуниста Милан Дамјановић, члан "Директоријума", стојећи у Дому иза бисте Краља Мученика и наслањајући се лактом на њу, између осталог рекао: "Дом није Краљева задужбина, већ власништво свих студената, јер је сазидан од репарација(?!) и студентског новца (?!). Ми не признајемо никакве тапије, нити краљевске фирме на његовим вратима".

На Краљеву Славу, Андреју Првозваног, комунисти заказују збор у аули Студентског Дома. На збор долазе и вандомски комунисти, али и националисти из Орнаса. Око 10 часова увече један Орнасовац узима реч и позива млађе студенте да прекину са штрајком, јер "није рад да се на Краљеву Славу у Краљевом Дому расправљају такве ствари". Тек што је проговорио, један комуниста баца на њега пљуваоницу, те настаје страховита туча. Националисти освајају спрат по спрат Дома, под пљуском ормана, столова, лавабоа, гвоздених кревета и других тврдих предмета. Комунисти пролазе страшно. Сат и по доцније, на позив новопостављеног управника дра. Кашанина, полиција стиже у Дом. То је Управник, који је иначе био кандидат комунистичких "стручних" удружења.

Штрајк је прекинут, али се Дом затвара. Универзитетске власти кажњавају многе чланове Орнаса, са мотивацијом: "да су улажењем у Дом изазвали тучу, а од комуниста кажњен је само онај, који је први започео тучу. Доцније су четрдесеторица чланова акционог одбора кажњени због штрајка, али им се казна убрзо опрашта.

Тиме је 1935. година завршена. У њој су, у студентским расправљањима, на позив комуниста, узимали учешћа и радници и остали елементи (нпр. случај Галогаже), т.ј. улица – као што је и ред када комунисти дејствују. У тој години богатој комунистичким "зборовима", па чак и комеморацијом Черноземском, "убици Краља Мученика" – одржаној у аули правног факултета а под вођством студената Патерностера, сина бившег аустроугарског официра – комунисти су били невероватно дрски и агресивни.

1936 г. почиње ситним чаркама. Међутим, комунисти више нису господари ситуације као што су раније били. И у појединачним и у групним физичким сукобима они све више страдавају, али даље нападају на свима странама. До марта они су инсултирали десеторицу усамљених националиста (Батинић, Филиповић, Марковић, Шијачки и др.) Међутим, масовни напади на удружење националиста не успевају никако. Једном приликом сазвали су комунисти "Опште-Студентски Збор", али на њега долазе и "Орнасовци", те црвени збор нису одржали, шта више морали су националистима да предаду седам таоца, да би случај прошао у миру и да би били пуштени из Правничкога факултета.

По налогу Коминтерне, они спремају нове акције. Истичу старе захтеве: укидање суда за заштиту Државе, амнестију политичких па и војних криваца, и.т.д.. Устају и против новога ректора, др. Ћоровића, који је био решен да створи "универзитетске стражаре", који би имали да одржавају ред на Универзитету. Називајући га "реакционарним", они траже његово смењивање.

4. Априла се дешава сукоб.

3. априла "Акциони одбор стручних студентских удружења", насилно спречава предавања и проглашује штрајк. Затим издаје летак где поступак објашњава, наводећи да се тражи: 1) неувођење универзитетске полиције, 2) некажњавање чланова акционог одбора, 3) смањење школарине и 4) солидарисање са студентима Загребачког Универзитета, који су исто тако објавили штрајк. Дакле, штрајк из чисто политичких мотива.

Националисти су енергично противу штрајка, јер: 1) универзитетски сенат још 31. марта донео је решење: а) "да се не уведе универзитетска полиција и б) да студентске казне буду условне"; 2) преговори о смањењу школарине билу су поведени легалним путем, т.ј. од стране признатих студентских организација, а већ тада је било дато обећање да ће се оправданим студентским захтевима изићи у сусрет. Види се да је остао само један повод за штрајк, а то је "солидарисање са студентима загребачког универзитета", који су не ТАДА, НЕГО МЕСЕЦ ДАНА ПРЕ ТОГА, ПОЧЕЛИ ДА ШТРАЈКУЈУ. Дакле, разлог штрајка нису били неиспуњени студентски захтеви, него штрајк ради самога себе, ради нереда, као што је то захтевао Ц. К. К. Југославије.

Националисти су били против солидарисања са загребачким студентима прво зато, што ови уопште нису платили школарину, док београдски студенти јесу, те би им она због штрајка пропала; друго зато, што је универзитетска власт запретила да ће у случају штрајка свима студентима без разлике бити укинут по једам семестар а националистима се семестри не губе, јер они раде и уче, док комунисти штрајкују и праве нереде; треће, јер је загребачки штрајк поведен од стране фраковачко-комунистичке групе, што се најбоље види из прогласа "Међуклубског одбора хрватских свеучилиштараца", који је тада издат и у којем се каже: "да су нас српске свиње опљачкале", и "нећемо да дамо ни један пенез српским цинцарима и циганима", као и уз покличе Перчецу, Павелићу и другим убицама Краља Мученика, у аулима Загребачких факултета.

"Орнас" је издао летак против штрајка и разделио га по свима факултетима. Делиоци летка били су физички нападнути на Правничком и Медицинском факултету, где се и десила несрећа. Ту су око 60 комуниста ("штрајкачке страже") састављених већином од студената права, напали камењем, боксерима, штаповима и камама деветорицу националиста - студената кој и су делили летке. Двојица националиста повређени су камама, један од комуниста био је тако рањен ножем у груди, а један на руку и лопатицу, од чега је убрзо умро.

Да би читаоци могли да га упознају овај летак "Орнаса" доносимо у целини:

СТУДЕНТИМА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА

Акциони Одбор стручних (читај: комунистичких) удружења познат већ добро нашим студентима по своме деструктивном раду – по изазивању нереда и онемогућавању рада на Универзитету води ових дана опет једну пропаганду међу студентима на свима факултетима за објављивање и ступање у један нови штрајк настојећи да неупућене убеди да се ради само о солидарисању са студентима загребачког универзитета по питању школарине и универзитетских такса.

Организација Националних студената сматра за своју дужност да поводом овога изнесе право стање ствари да опомене своје колеге на недогледне последице које би настале прихватањем једног оваквог непромишљеног штрајка.

Већ више од месец дана траје штрајк на Загребачком Универзитету а с њим у вези стални нереди, немир и демонстрације на самоме Универзитету и ван њега. (Нереди приликом годишњице Анте Старчевића, приликом сахране осуђеника Јавора и т.д.) И у Загребу се прикривају праве побуде штрајкача и износи се као разлог одиста сувише висока и неправедно распоређена школарина и таксе, те тако необавештенима остаје непозната позадина овог чисто политичког штрајка, а то је: позадина анти – државна и сепаратистичка, а циљ – рушење Државе и њенога ауторитета. Јер, како би се иначе могли објаснити стални повици на свакодневним скуповима у аули Загребачког Универзитета: "Доле Југославија", "Живели Перчец и Павелић", "Живео Мијо, Краљ и Поспишил", "Доле Београд" и т.д.. Како би се могло објаснити преношење нереда и на улицу и уништавање приватне имовине: па стална и нечувена кампања студената штрајкача против свега што је државно и југословенско. Као што се из изложеног види, чисто политичким, деструктивним и антидржавним побудама дата је толико злоупотребљивана социјална маска.

Солидарисање са тим штрајком, значило би солидарисање са радом антидржавних и антијугословенских елемената и прихватање и помагање њиховог рушилачког рада, А ОВО БИ ПОРЕД ТОГА ДОВЕЛО У ПИТАЊЕ ОВЕРУ СЕМЕСТАРА СВИМА СТУДЕНТИМА НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ БЕЗ РАЗЛИКЕ И ВРЛО ВЕРОВАТНО И ЊЕГОВО УКИДАЊЕ, ПОТОПУНО СМО СВЕСНИ ТОГА.

Колико је бесмислено социјално маскирање овог штрајка и колико је овакав штрајк немогуће бранити социјалним разлозима, потврђује и то, што би баш он социјално био најштетнији тиме што би из њега резултирао губитак семестара, што опет значи улудо бачене таксе и труд, а ово, зна се, најтеже погађа социјално слабије, за које губитак семестара представља нових шест месеци злопаћења и уједно шест месеци даље од очекиваног комада хлеба – дипломе.

И у Загребу је сличан случај, и тамо штрајкују из чисто политичких разлога, а школарина и социјална питања су им само згодни узгредни адути и маска. И кад они због неплаћене школарине губе семестре, зашто да и ми губимо, када смо већ платили школарину?...

Нема нико патентирано право за решавање актуелних опште – студентских питања, а уколико комунисти, који нити могу од Државе захтевати да им она помогне и изиђе у сусрет, нити она то хоће и сме. А ми не смемо да се декларишемо са штрајкачима Загребачког универзитета и да допустимо да нас воде они који кличу Перчецу и Павелићу, и то поготово када је јасно, да је ова акција диктирана споља.

Организација Националних стуедената.

После ове несреће, комунисти издају читава туцета летака пуна лажи. Врхунац лажи, цинизма и глупости представља њихов летак са насловом "Студент"! Ту између осталога кажу: "... У моменту када су студенти употребили последње академско средство – штрајк, у борби за своје основне животне потребе, за своја права, за слободу науке и универзитетску аутономију, погажену универзитетском коалицијом, РЕКТОР Ћоровић, чије су руке упрљане крвљу двојице студентских бораца, организује банду пропалица – плаћеника, који наоружани до зуба изненадно нападају голоруке студенте, да се све заврши смрћу једнога нешега друга и десетином теже и лакше рањених".

Коментар, као што се види, овоме није ни потребан. Удесетостручавање је позната наклоност комунистичка, поред осталог извртања чињеница.

У њиховоме летку под насловом "Студентима Београдског Универзитета, свима јавним радницима, политичким и слободоумним јавним радницима "политичким и слободоумним (?!) личностима, удружењима, корпорацијама и читавоме народу", фино даље обмањује:"... чланови Орнаса у Априлу 1934. год. нередима су спречили игре за правничко друштво"... Ово већ морамо пропратити коментаром, јер лаж није толико очигледна као у првоме летку: "Орнас" уопште није постојао у 1934. г., он је установљен и основан тек 1935. г.

У летку "Шта је са нашим Универзитетом", они и овако знају да обмањују: "Организација националних студената постала је као организација ПОФ-а". Али, у лажи су плитке ноге. "Орнас" је постала Априла 1935. г., а Јевтићев ПОФ (Патриотски омладински фронт) уколико је и постојао, могао је постати само после Јевтићевих 5-Мајских избора 1935. г.

Последњи летак потписала је једна група студената – комуниста, а прва два и групе студената које су доцније сачињавале такозвану "Уједињену студентску омладину".

УЈЕДИЊЕНА СТУДЕНТСКА ОМЛАДИНА

На ВИИ Конгресу Коминтерне (Комунистичке Интернацинале) одржаном у Москви 1935. г., генерални секретар исте – Димитров, предложио је план о увлачењу комуниста у сва национална удружења као и сарадњу у свим земљама са грађанским странкама а противу правих националиста. Предложио је "Народни фронт". Конгрес је одлучио да се овај план усвоји. Сходно плану, Београдски комунистички студенти почели су припремати терен за остварење ове акције. Пре свега стварају психозу о тобожњој "Фашизацији Универзитета" означивши националисте као фашисте. Поред тога, пуштају пароле "О потреби чувања демократије и аутономије универзитета" – те грађанске групе, као "социјал-демократи", "демократи", "Самостални демократи", "земљорадници, "леви земљорадници" (Драгољуб Јовановић) "стари радикали", прогуташе ову масну удицу и почеше сарађивати са "народним студентима" у борби чији је циљ одредила Коминтерна. Ускоро, на предлог комуниста, све ове групе склапају се у једну организацију – "Уједињену Студентску Омладину", у којој су ове нешто "значиле" - у ствари, оне су биле квантите неглижабл, док су све конце држали комунисти и одатле, разуме се, вукли највећу корист. Цитирамо нај већи и главни део "платформе политичког рада студентске омладине" тог нашег "народног фронта" на Универзитету, основаног крајем 1936. г.

ПЛАТФРОМА ПОЛИТИЧКОГ РАДА СТУДЕНТСКЕ ОМЛАДИНЕ

...Студентска омладина, припадници шест политичких, демократских и против-фашистичких партија, приступила је, крајем 1936. г., остварењу једне заједничке основе рада, једне политичке платформе,...

Доносимо овде главни део текста "Програма и правила радног Одбора студентских политичких група...

"У политички одбор улазе: студенти самостални демократи, народни студенти, демократска студентска омладина, студенти земљорадничке левице, студентске народне радикалне странке, земљорадничка студентска омладина.

Заједнички захтеви група у одбору су:

1. Слобода и аутономија Универзитета,

2. Сузбијање фашизације Универзитета, ма од кога и ма од куда се она јављала,

3. Борба противу бесправног хапшења и малтретирања студената, а за пуну слободу исповедања њиховог политичког уверења,…

5. Укидање цензуре на свима приредбама на Универзитету,...

7) Слобода и несметан рад у удружењима,...

= = = = = = = = = = = = = = = = = =

1) Реорганизација читаве Државне Управе, на чисто демократској бази,…

а) обарање данашње ненародне владе,

б) неодложно распуштање данашње фашистичке скупштине и сената,...

в) укидање данашњег Устава и доношење новог,

г) решење националног питања на бази слободе и равноправности,...

д) укидање Суда и органа за заштиту Државе,…

ђ) општа амнестија свих политичких осуђеника,…

ж) доношење демократских закона о слободи штампе,...

ЗАХТЕВА СЕ СЛОБОДА ОРГАНИЗОВАЊА ЗА СВЕ ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ и СИНДИКАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ,...

и) сузбијање и растурање свих фашистичко-терористичких организација у земљи,…

а)... на бази колективне безбедности и ослањања на демократске Државе у оквиру Друштва Народа...

б) успостављање односа са СССР....... ту у првоме реду долази став ДА ГРУПА У СВОМЕ ЈАВНОМ ИСТУПУ НЕ СМЕ НАПАДАТИ ПРОГРАМ И ИДЕОЛОГИЈУ ГРУПЕ СА КОЈОМ САРАЂУЈЕ…"

У 1937. години комунисти добивају потпуну превласт на Београдском Универзитету. "Орнаса" више нема, јер је после несрећних догађаја настао сукоб, с једне стране зато, што су једни били за сарађивање са Владом, док су појединци лутали у својим тежњама. Главни разлог ове превласти стварно је обилна помоћ коју су комунистима пружиле "демократска", "земљорадничка" и "старорадикалска" група студената, те су тако комунисти били одлично камуфлирани ("народни студенти"). Делатност такве "уједињене" студентске омладине, у којој се одушевљено кличе чивутину Блуму и осталим израиљцима; где су комунисти "држали узде" и "штимоване акције водиле се под видом: "студентског антифашистичког блока, фронта слободе, против реакције, а за хлеб, слободу и аутономију универзитета" и т.д.

У 1937. години 28. фебруара, студенти комунисти су предузели и једну акцију ван Универзитета. То је било када су око 300 студената и радника комуниста под вођставом Јеврејина Баруха и сина бившег аустроугарског официра Патерностера напали каменицама биоскоп "Триглав" у коме је имао да одржи предавање претседник Ј. н. п. "Збора" Димитрије Љотић. Том приликом је рањено које каменицама, које гвозденим шипкама, које ножевима 15 Збораша од којих 8 теже.

Комунисти су хтели да спрече с једне стране претседника "Збора" да одржи предавање о "афери" Техничке Уније те да се одбрани од љаге коју су противници на "Збор" бацили – јер му није било могуће због "слободе" штампе писменим путем да то учини, а с друге стране, комунисти су хтели да спрече народ да чује праву истину. Међутим, захваљујући храбрости и жртвама Збораша комунисти нису ни у једном погледу постигли успех. Претседник Љотић одржао је предавање пред дупке пуном салом биоскопа "Триглав".

Приликом потписивања "споразума Удружене опозиције" са др. Мачеком, 8. октобра 1937. г., комунисти пишу и говоре друкчије но данас, и тада као и сада, раде само и једино оно, што им наређује Коминтерна. Тада су, поред осталих делили и летак "Живео Народни споразум" од 23. октобра 1937. г., и у њему веле:

"…Зато ми, представници политички свесне омладине ПОЗДРАВЉАМО НАРОДНИ СПОРАЗУМ..."; па даље;". услове боље и срећније будућности..." и ".. Народни споразум значи одлучну осуду такве (владине) политике. Остварењем борбене слоге између Срба, Хрвата и Словенаца он пружа гаранције за остварење једне, слободне, чврсте и мирољубиве Југославије, која би одлучно стала уз бок снагама мира и демократије у свету, уз бок Француске, Чехословачке, Совјетске Русије две велике западне демократије – Енглеске и Америке".

Толико у 1937. г.

1938. г. Београдски Универзитет и даље остаје најглавније средиште марксизма у Југославји. Још 1937. г. Компартија Југославије устаје против "романтичне тежње и чежње за робијом" својих београдских омладинаца, па наређује СКОЈ-у (Студентска Комунистичка Омладина Југославије) да се мане тог ситнобуржујског хоштаплераја, и да "пређе на масовни рад стварања организација социјалистичке и неопредељене омладине, и на акцију на селу." У знаку те преоријентације пролази 1938. г.

Поред "Акционог одбора студентских стручних удружења", пуном паром раде и у "културном одбору", у којем су учлањене све марксистичке културне организације; "у социјалном одбору", у којем су све њихове мензе и потпорна удружења "борба за мир"; у "Одбору за правну заштиту" – који помаже комунисте ангажоване у борби са властима. Без мало муке освајају "Потпорно студентско удружење" које има милијонске фондове. Све њихове комунистичке манифестације одржавају се потпуно слободно и ни од кога не сметано. Њихова противдржавна акција цвета а њихова пропаганда се кобно распростире. Они придобијају и окупљају и неопредељене студенте, наивне и несавесне.

Универзитетске власти према свему се односе благонаклоно; њих су комунисти држали и повлачили по својој вољи. На самом универзитету влада релативно затишје, и само по гдекад нађе се понеки премлаћени "фашиста".

Марксисти свој рад спроводе мирно. Универзитет им одржава мензе, Коларчев Универзитет им широм отвара врата за разноврсне "културне" приредбе. Националисти, без средстава и подршке, не могу да им одолевају.

Пошто су постигли циљ освајањем студентских организација, марксисти се обрачунавају са својим досадашњим помагачима. Ликвидирају се: "десни" земљорадници (Случај "Петар Кочић"). Сарадња комуниста с једна стране, и разних сепаратиста: македонствујушчих, босанских, франковаца, Мађара и других, с друге стране. Тада се развијају бучне манифестације, зборови, дебатни клубови, књижевне вечери, и остале ненародне манифестације, које треба да заведу наивно јавно мњење.

Живот се одвија углавном у овоме:

1. Национални студенти покушавају са удружењем југословенских студената да оснују своју мензу, али од тога комунисти праве читаву аферу;

2. обнављују се национална друштва, "Свети Сава", после великих мука и сталних препрека од стране универзитетских власти;

3. "Орнас" се потпуно повлачи из борбе;

4. Комунисти јуришају на "Удружење за лигу Народа и Светски мир" које још држе националисти. Поводом тога комунисти чак одржавају збор, на којем њихове водеће личности убеђују своје млађе другове, да то удружење мора прећи у руке црвених. Иначе, заборавили су да кажу: да је међународни савез омладинских организација за Лигу Народа и светски мир свугде у левичарским рукама: да је тај савез јавни члан комунистичке интернационалне младежи и да је, вероватно, њима наређено да ову љагу сперу са себе, - јер то је љага, да такво удружење буде у "фашистичким рукама".

Из опште студентске мензе, 31. маја 1937. г., одлази писмо "друговима у Шпанији" у којем се између осталог вели:

"... шаљемо Вам племените поздраве другарства који треба да Вам потврде нашу спремност да ћемо на први сигнал у борбу поћи за Вашим примером". Па онда даље:".. Пред вратима Мадрида одлучује се судбина Света".

Студенти-комунисти агилно раде и ван универзитета. Пре свега, укопчавају се у конкордатску борбу, када се по црквама крећу богобојажљивије него свештеници који службу служе. Почињу да носе шешире, само да би их пред свештеницима могли скидати; притворено љубе у руке свештенике, представнике "опијума народа"; учествују у поворкама и литијама: у свему заступају оштру реакцију против власти – а ова је знала кога има пред собом. Тада су комунисти издали и чувени летак под насловом "Доле језуитски конкордат".

Приликом хапшења Адолфа Мука, комунисте, који је у Југославији врбовао добровољце за црвену Шпанију, студенти – комунисти издају познати патетични летак под насловом "Спасимо живот Адолфу Муку", где кажу између осталог:

"...недела над политичким борцем Адолфом Муком, највише су потресла народ Боке, Далмације, и Црне Горе, јер је он дубоко прирастао за тај народ.

Сироти народ Боке, Црне Горе и Далмације, за који је "дубоко прирастао" један "Југословен" Адолф Мук!

Комунисти дејствују и приликом Бенешевог доласка у Београд. У летку "Свој поштеној јавности", од 23. Октобра 1937. г., траже пуштање на слободу другова који су учествовали по демострацијама. Кажу:

... "Влада Стојадиновић – Корошец – Спахо доказала је да смо били у праву; доказала је да је њена лицемерна парада само маска за неостварено издајство народних интереса; да је дефинитивно разбијање Мале Атанте и нашег савеза са Француском...." и даље:... "Прва победа је наша; манифестујмо даље за Чехословачку Републику, за Малу Атанту, за савез са демократским земљама, - а против изигравања Рима и Берлина. " Даље:"... Живела Чехословачка Република, живела солидарност словенских народа, ЖИВЕО САВЕЗ СА ФРАНЦУСКОМ, живела слобода и демократија...." (Тако некад – а сада?)

Поводом Делбосовог доласка у Београд, уз путну потпору дра Тасића и дра Ђорђевића, приређују свечане комеморативне седнице, где говоре др. Тасић, Вук Драговић, где се одушевљено пљеска онима који славе Народни Фронт, који је, узгред речено, упропастио велики француски народ. Фронтовски дух преноси се и на улицу; са лумпенпролетеријатом приређују студенти комунисти крваве демонстрације по улицама. Наставници кажу: "Пустите их, то су наша деца"; Ректор се прима покровитељства међународног омладинског марксистичког материјала на Техничком факултету, наставници су врло задовољни "својим" студентима, и т.д. и т.д....

Комунистима се одобравају и сасвим нелегални видови борбе, као што су одбори непредвиђени законима или уредбама.

Полиција проналази противдржавни илегални материјал у комунистичким средиштима и скровиштима, али нико не повлачи косенквенце: КРИВЦИ НЕ МОГУ ДА СЕ ПРОНАЂУ. "Уједињена омладина" издаје летак поводом аншлуса: то је препис летка ЦККЈ, а универзитетске власти ћуте. Суд за Заштиту Државе осуђује на робију велики број студената за противдржавни рад, они се бране на суду и веле, да то што чине, чине јавно на факултетима остали њихови другови, али од универзитетских власти нико не повлачи консеквенце.

Аутономија се изиграва у надри-аутономију; Универзитет постаје држава у држави; на њему се не поштују позитивни закони; на њему се вређа стварна аутономија и слобода исповедања научних истина. Аутономија, таква каква је, омогућава стварање комунистичке интелигенције.

За време ректоровања поч. др. Драгослава Јовановића, престонички Универзитет постаје центар комунизма на Балкану. Иако противно Уредби о удружењима слушалаца, комунисти избацују из назива студентских удружења реч "југословенско". На универзитету је замукла државне химна. Краљ се никад не спомиње. Комунисти одлазе у Женеву на међународни омладински конгрес, где су заступљени сви народи Југославије. Са Универзитетских трибина проповеда се лаж да Југославија има 16 народа, па чак и македонски и цигански. Ректор Јовановић заузима своје место у почасном одбору омладинског светског комунистичког конгреса у Њујорку и жели му срећан рад. Када најодговорнији фактори одбацују споразум др. Мачека, када он захтеваше плебисцит за Босну, Херцеговину и Срем, комунисти се солидаришу са овим и приређују "ШТРАЈК ПРОТИВ ДРЖАВЕ", а Ректор, место да их казни, затвара Универзитет и тако стварно легализује штрајк.

Ректор Јовановић легализује дотадање незаконите одборе: "Акциони одбор студентских стручних удружења", "Одбор студентских економских организација", "Мировни одбор", "Културни одбор", "Уједињену студентску омладину", "одбор за правну заштиту" и сличне. Ректор дуго не дозвољава прославу "Светог Саве" све уредбе доноси по нацрту комуниста. Даје им огромна средства. Зато је и назван "студентска мајка". По откривању комунистичке афере на Техничком факултету, Ректор интервенише за похапшене студенте и солидарише се са њима, и ако су они доцније осуђени на робију. Када су комунисти прогласили штрајк "за плебисцит" онда је Ректор лично отишао на Технолошки факултет и принудио професоре и студенте да напусте предавања. Када су комунисти желели да оду у Шпанију, и тражили да оду у Париз, Ректор је гарантовао својом чашћу, да ће се они вратити; међутим, добар део од њих одлази у Шпанију и гине за црвену владу. Када су студенти били у Софији, он гарантује да ће се сви вратити: тридесет их је утекло у СССР. За његово време комунисти су јавно претукли тридесет студената националиста, а за то нису ничим кажњени. Јер, Ректор је рекао: "тхе, шта ја могу"! Секретар Универзитета отворено изјављује: "Ми немамо могућности да Вас бранимо", Приликом светосавске прославе 1937. г. и ако је за њих Свети Сава био "фашиста", комунисти отворено изјављују: "сутра не смемо правити неред, јер би онда пао наш Ректор, наш највећи заштитник".

Тешка је последица комунистичке пропаганде одлазак великог броја омладинаца у Шпански рат. Студентска штампа позива омладину: "На обалама Ебра, решава се судбина нашега народа",... "пред вратима Мадрида решава се судбина света". Није било студентског митинга, на којем се не би залагали за црвену Шпанију. Тако су се у међународним бригадама Валенсиске владе нашли југословенски студенти и остали заведени омладинци. Они су имали "тринаесту бригаду", своје батаљоне "Ђура Ђаковић" и "Димитров"; па компације "Иван Цанкар" и "Матија Губец"; па батерију "Петко Милетић" (овај је недавно избачен из ИИИ интернационале). Затим, свој лист "Димитровац". Студената је било преко шездесет, а број осталих пео се на преко хиљаду.

Са Универзитета марксизам се систематски шири по народу, по целој земљи: нарочито преко покрајинских и месних студентских удружења и клубова, као што су: "ОМПОК" у Војводини, и "КАБ" у Бањој Луци. Комунистичке организације стварају се у Крагујевцу и у осталим већим средиштима.

1938. г. Јануара комунисти побеђују на изборима за "Опште студентско потпорно удружење". При томе се служе лукавствима, јер на листу националиста "Свети Сава" подмећу комунисте који су тврдили да су чланови "Св. Саве" фалсификовали потписе. Међутим, одлуком Ректората одлучно је потврђено да су чланови "Св. Саве" били у овој ствари потпуно невини. На Медицинском факултету, трећину делегата добивају националисти, а на Технолошком побеђују великом већином.

21. Фебруара комунисти осујећују годишњу скупштину "Удружења југословенских студената за светски мир и Друштво Народа" јер су желели да га добију у своје руке. Скупштина се одлаже, уз претње и узвике комуниста: "Ми морамо отети удружења", "Шта чекате удрите их по глви", "премлатите Управу", "Само ако почну крв ће да падне", и слично.

23. Марта комунисти нападају националне студенте чланове друштва "Свети Сава" који су на Универзитету делили летке са одговором комунистичком листу "Студенту", као и летке који су писали о међусобном клању комесара у СССР. Поводом процеса Зиновјеву, Камењеву, Тухачевском и другима. Комунисти, увек бојажљиви пред истином, нападају националисте и премлаћују их. Потом издају летак у којем тврде, да су националисти имали оружје и да су псовали и викали "Живео Хитлер". Тако су представили да је група од 15 националиста напала масу од 150 комуниста. Тада је теже повређено неколико националиста (разбијене су им главе боксерима и гвозденим шипкама), али је један и од комуниста повређен од стране једног претученог националисте.

Ноћу, између 17. и 18. маја, власти на Универзитету (Технички факултет) проналазе читаво стовариште комунистичког материјала, брошура, летака, елабората, па чак и оружје. Претрес одобрава Ректор, и он се врши у присуству факултетских наставника и функционера. Од нађеног материјала вреди поменути проглас ЦККЈ, (Централни Комитет Компартије Југославије (где се износе одлуке са састанка Коминтерне, резолуције са састанка комунистичких студената Црне Горе, Македоније, Војводине, Словеније, Босне и Херцеговине, затим комунистички часописи, и друго. Комунисти су поводом овога претреса издали летак, називајући га противправним. Они се и летком јадају после осуде извесног броја ухапшених студената, кривих за ту аферу. У летку се солидаришу са осуђенима. Током 1938. г. излази лист "Студент" и ревија "Младост", коју издаје популарни фудбалер др-Ивковић, јеврејски зет.

Те године, комунисти се баве и пророчанствима. Издају летак: "Младим покољењима ове земље, свима пријатељима слободе и мира", и у њему дословно кажу:

"... Реакционари Француске и Енглеске издали су Чехословачку, бојећи се Хитлеровог пада, КОЈИ БИ БИО НЕМИНОВАН да је на време, још само пре месец дана речено једно одлучно НЕ. Мир би био спасен, а са њиме и слобода малих народа".

Данас, заиста бедно изгледа ово пророчанство црвених јадника.

1939. г. Београдски Универзитет постаје средиште комунизма у Југославији. По наредби Коминтерне и Јевреја, акције се камуфлирају и пребацују на "легалан" терен. Продужава се са стварањем "масовних организација социјалистичке и напредне омладине" као и стварање организација на селу. Ствара се Савез омладинских организација. Оснивају се варошки и сеоски клубови, комунистичке читаонице, усмене новине и листови – у главном од стране студента Београдског универзитета. Све се врши под фирмом "напредњаштва, антифашизма, борбе за демократију, борбе за социјално стварање, па чак и просвећивања". Универзитетске власти не реагују ниједном.

1939. г., после пораза комунистичког у Шпанији, марксисти губе веру у снагу своје идеологије и у СССР. Њихова вера слаби, али њихов страх да не изгубе позиције утолико више расте. Страх их гони на серију бруталних напада и на проливање крви. 26. марта, када је једна група делегација студената националиста нападнута пред самим вратима Ректората и када је и сам Ректор видео комунистичке боксере и каме, Универзитет још једном ћутке прелази преко разбојништва и не налази кривце. Већ 27. марта, као жртве организованог комунистичког терора, страдају двојица националиста: један неутралан и један из "Словенског Југа". Том приликом један наставник, др. Пржић, присуствује премлаћивању али окреће главу да не би сведочио. Ректор, пак, не прима искрвављене и расцепане националисте који пред његовим вратима чекају. Секретар Дабић удаљава их са ироничном напоменом: "Напишите претставку, па ће се већ видети".

Наставља се серија напада – увек и увек некажњена.

И духовни терор је у јеку, зборови су непрекидни; студентима који желе да раде, рад се онемогућава. Ваздан се говори "о решавању горућих студентских питања", "хлеба, мира и слободе", "о демократизацији земље", "о борби против фашизма и рата", о "заједничком наступу са ВЕЛИКИМ ЗАПАДНИМ ДЕМОКРАТИЈАМА и СОВЈЕТСКИМ САВЕЗОМ", "о превентивном рату против фашистичких земаља – Немачке и Италије"....

Слободно се продају и деле комунистичке књиге, брошуре и издају летци. Просторије "стручних студентских удружења", са својим "зидним новинама" и фотографијама погинулих и непогинулих страних и домаћих "бораца" приступне су комунистима и њиховим симпатизерима. То су огњишта комунизма. Тада почиње скупљање прилога за "наше добровољце из црвене Шпаније" и тако даље.

Сепаритистичка пропаганда подстакнута од комуниста, све је јача.

У јавности се пуштају нове политичке пароле, те нема збора, брошуре или летка у којима се не спомињу: "Савез са Русијом", кажу: "Совјетски савез је војнички најјача сила на свету" (иначе, комунисти су анти-милитаристи), "Совјетска Унија је словенска земља", "Совјетски савез је заштитник малих народа", "Совјетска Русија је најмирољубивија земља на свету", "Само Совјетска Унија може да заштити све, а нарочито славенске земље од фашистичког империјализма". Једино Совјетски савез не води империјалистичку политику завојевања", "Совјетски Савез" је најдемократскија Држава на Свету", и др.

Што данас то све звучи празно и глупо, не значи да је тако звучало и пре кратког времена наивним и малоумнима. Данас, после рата са маленом али јуначком Финском, бруталног напада на Пољску, после грабежа над Литвом, Естонијом и Летонијом, после лешинарства над Бесарабијом, и т.д., све је јасно. Тада пак није било.


КАМУЛФАЖА КОМУНИСТА

Стриктно следећи одлуке ВИИ Конгреса Интернационале, комунисти се увлаче у разна национална и грађанска друштва. Скаути, Соко, Хришћанска Заједница Младих Људи, Београдско Женско Друштво, у првој половини 1939. г. постају поприште комунистичког продирања које се све лакше врши уз обилату помоћ Јевреја и масона.

Комунисти ради обмане јавности каче на своје груди натписе "Бранићемо земљу" (Не кажу Отаџбину), и воде кампању за "одбрану земље". Вештим маневром у своје редове увлаче и пред собом гоне на рад у њиховом духу национална удружења, од сокола па до удружења резервних официра и ратника; на својим зборовима, као добри глумци и пропагатори, такмиче се у патриотизму са говорницима претставника партиских група. Универзитет се тресе од поклича: "Бранићемо границе". "Издајице су и капитуланти они који су за неутралност", "доле капитуланти и издајице"... Као што се види они су још онда бушкали на рат, још онда се њихов рад допуњавао са радом масонерије. Обоје су ишли истом циљу – рату.

Да би прикривање било потпуно, преко управника Дома професора Кашанина, долазе у контакт са својним властима, које – заведене – одобравају оснивање "Првог студентског добровољачког батаљона", који у строју по београдским улицама, пева: "Ланци нам се кују клети" и "Створићемо новога човека" – комунистичке песме.

Комунисти, дакле, сјајно постижу своје циљеве; они стварају кадрове људи способних у руковању оружјем који ће једнога дана по нашим улицама повести крваво коло класне борбе. Разуме се, да левичарска штампа – на челу са београдском "Политиком" – данима навелико пише о томе батаљону, прикривајући прави повод његов, иако га је добро знала.

Цела ова "национална" кампања око "Првог добровољачког батаљона" одиграва се у мају 1939. г. Међутим, још у јануару и фебруару, они исти, који су у мају били "југословенски националисти", били су шпански интернационалисти и интервенционисти. Тада, у ревији "Младост", чак и "друг" др Божа Марковић, млађи, пише како су београдски студенти "својим гробовима у Шпанији обележили своју оданост идеалу човечанске правде".

Не само националне организације и друштва, већ и сталешка, марксисти камуфлажом увлаче у своја кола. Чак и адвокатска комора улази у њу. То није чудо, јер представник Симић један је од потписника пријаве за стварање друштва пријатељства СССР.


ПРОМЕЊЕНА ПОЛИТИКА

После совјетско-немачког пакта о ненападању и пољско-немачког рата, комунисти на Универзитету за кратко време потпуно губе оријентацију. Не знају да се снађу у недоследностима својих вођа и у апсурдности њихових поступака. Јер, док још СССР није напала Пољску, студенти комунисти пишу:

"... Пољски народ, поучен примером страшне судбине поробљеног чешког и словачког народа, решен је да брани и одбрани своју слободу, да пружи херојски отпор." Па даље ".... Овај..... напад узбудио је читав свијет". Против завојевача дижу се са свих страна света гласови огорчења.... "Дижемо свој глас за братску нам Пољску..." Дакле, све у духу комунистичких перфидности јер после напада Совјетије на Пољску ућутали су као мишеви. Тада више нису говорили о одбрани пољске слободе.

Националисти нису били зачуђени; знали су да из иностранства комунистима још нису стигле нове инструкције. Старе пароле нису смеле да се употребљавају, јер, то би била јерес, и ако је јуче била велика, "чиста истина". Међутим, инструкције пристижу, пароле се кују, али, тактика мора да се мења. Нема више "великих западних демократија", нема више тробојница "Бранићемо земљу", нема ни "недељивог мира", ни "верност за верност француској", ни "сви ћемо овога 14. јула, срцем и мислима бити делом уз Француску" и друго.

Прихватају се, пак, Стаљинове речи и став "млада генерација наше земље нема шта да тражи у овоме рату, она неће за друге да извлачи кестење из ватре", САДА СЕ ПРОКЛАМУЈЕ ТОЛИКО НАПАДАНА НЕУТРАЛНОСТ И ТРАЖИ СЕ НАСЛОН НА СОВЈЕТСКИ САВЕЗ. ПРИХВАТАЈУ СЕ НОВЕ ПАРОЛЕ: "БОРБА ПРОТИВ ИМПЕРИЈАЛИРЗМА ФРАНЦУСКЕ И ЕНГЛЕСКЕ" (као да оне и раније нису биле империјалистичке земље). Управљачи "западних плутократија" за комунисте одједном јесу "главни кривци за рат". За њих, једино је Совјетски Савез водио политику мира. О славенству у СССР тада се мање говори. О њему је сада забрањено писати. После Совјетско-немачког пакта, комунисти издају летак у којем на силу Бога желе да натуре мишљење да је овај пакт "приклоњење Немачке Совјетији" и "да он значи немачку слабост и скори распад". Данас се тек види велика плиткоумност комунистичких врачева.

Октобра месеца 1939. изабран је за Ректора инж. Петар Мицић, професор Техничког факултета, дотадањи проректор. Нови ректор, у својој изјави, казао је и ово: "... Већ три и по године радим са студентима Београдског Универзитета. Сада, када сам постао ректор, ЗАДРЖАЋУ СТАРИ ОДНОС, који је и раније владао између мене и студената"...

Сада се на зборовима на Универзитету – "мировне конференције" не говори више о недељивом миру, о "одбрани културе и идеје колективне безбедности", ни о "заједничком рату са великим демократијама против фашистичких земаља" већ се најтежим изразима напад све што се до малочас уздизало. Студенти комунисти мењају политику и камуфлирају се само тамо где то мора да се чини из страха од власти. Иначе, свугда наступају као отворени комунисти. На "Мировној конференцији" и "Протесном збору" они наговештавају "Офанзиву" и прете чак и крвљу ако се не остваре њихови захтеви.



НОВА ПОЛИТИКА

Немачко-совјетски пакт доноси нову комунистичку тактику. На зборовима, у брошурама и летцима наговештава се "јуриш ради постигнућа циљева" и избацују се пароле: "демократизација земље", "што хитнији избори", "слобода штампе и договора", "амнестија свих политичких осуђеника", "женско право гласа", "повратак добровољаца из Шпаније", "борба за хлеб, слободу и мир".... У исту сврху, 17. октобра појављује се и летак по садржини и стилу идентичан са летком компартије Југославије: "Апел народима Југославије". У њему комунисти позивају на "сарадњу" све народне снаге – тобож за одбрану независности. Међутим, тај апел у ствари разбуктава незадовољство, јер је циљ његов да се рашири број "незадовољних народа", да се распламти мржња класа, да између Хрвата, Срба, Словенаца и Македоноца, Црногораца. Војвођана, радне класе и буржоазије, дође до пометње и сукоба; да се међу њима посеје страшно семе раздора, баш у тренутку, кад од расплета кризе у свету зависи судбина сопственог националног и државног јединства. Злономерно су желели комунисти да се користе тешком психозом у свету, па су на њу калемили психозу бојазни за независност с једне, а разбијали јединство народа, с друге стране. Наговештена офанзива почиње. Она се огледа у појачаном терору комуниста на Универзитету и ван њега. 29. октобра, страховитом дреком и безобразно дрским држањем, спречавају комеморацију за наш народ залужном и великом човеку, француском адмиралу Гепарту. То су они бивши "ратоборци" и проповедници ПРЕВЕНТИВНОГ РАТА ПРОТИВ НЕМАЧКЕ: Комеморацију називају ХУШКАЊЕМ НА РАТ. 27. октобра, на Славији, заједно са београдским лумпенпролетеријатом, комунисти – студенти организују шире демонстрације, у којима је при интервенцији тешко повређено више жандарма и много невиних пролазника.

Пре подне 29. новембра нападају неколицину чланова друштва Свети Сава – већином Збораша, који су на Универзитету делили позиве за прославу 1. децембра. Комунистима је користила ова прослава, те су студенте националисти напали боксерима, моткама и гвозденим шипкама. У томе нападу нарочито су се истакле комунистикиње својим хистеричним испадима и вриском против свега што је национално. Наравно, и ту су главну улогу играле Јеврејке.

И опет је крв националиста попрскала плочнике Универзитета. Четворици националиста разбијене су главе. Доцније, да би се одбранили и себе представили невинима, комунисти – издају летак под насловом: "У одбрану аутономије Универзитета" у којем између осталога кажу:

.... "Наоружана банда улетела је на Правни факултет првоцирај ући разним псовкама и делењем летака против студената и студентског покрета"....

Са потписом: "Акциони Одбор стручних студентских удружења".

Треба рећи, да је том приликом један од националиста, поред тога што је премлаћен, и опљачкан. Узет му је сат и новчаник.

Ево летка "против студената" и "против студентског покрета", које су делили искрвављени националисти:



БЕОГРАЂАНИ

Национална студентска омладина Београдског Универзитета, дубоко свесна дана који долазе, позива сву добронамерну јавност на своју велику


АКАДЕМИЈУ

коју приређује Национално студентско друштво Свети Сава, уз учешће осталих националних студентских удружења, у Физичкој сали Правнога Факултета, на дан 1. децембра у 10 часова пре подне. На академији говори д-р Виктор Новак, професор Универзитета и истакнути национални радници, као и представници удружења.


ГРАЂАНИ ПРЕСТОНИЦЕ!

Отаџбина нас зове да у овим тешким часовима које преживљује цело човечанство, манифестујемо своју љубав према Њој, као што је то Београд знао увек да чини.

Ето од чега су комунисти хтели да "спасавају" аутономију Универзитета.

Разуме се, да ни после овога, универзитетска власт НИЈЕ МОГЛА ДА ПРОНАЂЕ КРИВЦЕ. Она је морала, због широког публицитета овог мучног бандитског-комунистичког напада, да на неколико дана затвори Универзитет, и да приредбе забрани за месец дана. Зато комунисти излазе на улицу и заједно са радницима, 14. децембра, приређују на неколико места крваве демонстрације. Најпре су приредили демонстрације, а када је власт правила ред, представнике њене нападају каменицама и револверима: природно, власт одговара ватром. Том приликом изгинуло је више лица, рењено их је много, а многе радње и прозори полупани су каменицама које су комунисти бацали на жандарме. Врло важну улогу у овоме "изласку" игра "Академски клуб-Студентски дом" који је био у средишту, као главни режисер ове акције.

Ни тада универзитетске власти не кажњавају кривце, јер их "не могу" пронаћи". Зато терор комуниста све више расте.

Још за време "Мировне конференције", остали чланови "Уједињене омладине" налазе се побуђени да протествују против напада на велике западне демократије"; после комеморације адмиралу Гепарту. Следећи неминовни распад ове "Уједињене омладине", из ње редом иступају: демократи, земљорадници, и, најзад, стари радикали. Најзад, 23. децембра "Уједињена студентска омадина" престаје да постоји – после више од три године по народ, јединство и државу, кобног и отровног деструктивног деловања.

Комунисти покушавају – најзад сами, да образују два клуба: "Демократски" и "Земљораднички", који нису били везани за одговарајуће партије, и да преко летака објаве да се Уједињена омладина није распала, него да је пристала уз њих "НАРОДНЕ СТУДЕНТЕ". У летку од 31. јануара, за демократе, земљораднике и радикале, између осталог, кажу и ово:

"... Само се тај хор слабо чује, јер их има шака јада – једанаест радикала плус дванаест демократа, плус нула земљорадника, свега двадесет и три...."

Не улазимо у њихов број, он нас не интересује, јер је њихов дух раван нули. Можда их, заједно са социјалистима, има преко 120, али истине ради само цитирамо пословицу: "Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају". Тако су се и сада олупале о главу дефетиста и републиканаца из демократских и земљораничких клубова. Тако је, ето, нестало скупине која је својим радом свесно омогућила сав разорни рад и бољу камуфлажу комуниста.

Крајем 1939 год. избија једна од многих афера које универзитетске власти заташкавају. Наиме, при крају школске године – у извештају студената грађевинске технике, поднесеном годишњој скупштини на дан 9. децембра, износи се ДА ЈЕ У ОВОМ УДРУЖЕЊУ НАСТАО МАЊАК. Том приликом збораши приказују ову прљаву ствар летком који гласи:

"ДРУГОВИ ТЕХНИЧАРИ!

Поводом несносног стања на Београдском универзитету, а нарочито поводом догађаја на нашем Факултету, сматрамо својом академском дужношћу, да изнесемо пред своје другове једну жалосну чињеницу која би требало да нас освести, па да се једном за свагда стане на пут срамном закулисаном раду вођства "стручних удружења", који баца најтамнију сенку на нашу научну институцију.

Годинама смо ћутке прелазили преко појединих негативних појава у раду управа "стручних удружења" сматрајући их пролазним и очекујући да ће им се једаред стати на пут.

Најновији догађаји, нажалост, уверили су нас, да то нису поједини случајеви, већ да је то ЈЕДАН СИСТЕМ. Том систему није циљ ред и рад на нашем факултету. Томе систему иде у корист наше губљење семестара.

Томе систему иде у корист обустава рада и прављење нереда, јер носиоци тога система тиме не губе ништа – ГУБИМО САМО МИ.

Извештај Управног одбора Удружења студената грађевинске технике поднет Редовној годишњој скупштини на дан 9. децембра каже: "На крају ове школске године, приликом прегледања благајне, УТВРЂЕН ЈЕ МАЊАК У СУМИ ОД ДИНАРА 4.614, – Т. Ј. ПОСТОЈАЛЕ СУ ПРИЗНАНИЦЕ ПРЕДСЕДНИКА КОРОЛИЈЕ ВЛАДИМИРА ЗА КОЈЕ ОН НИЈЕ ИМАО ПРАВДАЊА. НАИМЕ ОН ЈЕ ТАЈ НОВАЦ УПОТРЕБИО ЗА ЛИЧНУ ПОТРЕБУ. ТО ЈЕ КВАЛИФИКОВАНО КАО ПРОНЕВЕРА".

На тој скупштини очекивали смо да ће оптужени бивши претседник покушати да се оправда. Он је стварно хтео да говори али, на наше запрепашћење, то му није дозвољено. Шта је то, што је бивши претседник који је био добио поверење целокупне "Уједињене студентске омладине" на нашем Факултету, хтео да изнесе?

Шта је навело чланове садашње и бивше Управе, да му не дозволе да говори?

Ми морамо да посумњамо да су и они имали удела у проневери нашег новца у суми од дин 4.614.-, иначе како да објаснимо да се не дозвољава бившем претседнику, који се за тако тешко кривично дело оптужује, да се бар покуша одбранити пред својим бившим бирачима, који су за њега морално гарантовали?

Све ово баца најружнију слику на закулисни рад једне групе студената, која се ПОД МАСКОМ ПРИВЛАЧНИХ ПАРОЛА И ТЕРОРОМ НАМЕТНУЛА СВИМА НАМА.

Апелујемо на све другарице и другове, нарочито на најмлађе, да се свим силама одупру досадашњој пракси ове мрачне групе, те да се успоставом реда и рада поврати углед и сачува наука на нашем факултету.

СТУДЕНТИ "ЗБОРА"

Ето "стручног" рада "стручних удружења".

Током 1940. г. комунисти одржавају безброј конференција и врше многобројне испаде, али се осећа да њихова снага копни. Узроци су разни. Пре свега, јачање националиста. Све је већи број национално свесних студената: затим пораст, замах, снажна активност "Збораша", постепено формирање "Словенског југа", а потом поцепаност и све већа подвојеност комуниста на "троцкисте" и "стаљинисте".

»» други део